Dok dani otiču
nižu se trenuci
sećanjem ne ogrejani
blede senke zimske večeri.
Otima halapljivo
gladna i nezasita
tamna i nepozvana
ona je neminovna.
I nije kao noć
koja odlazi pred svetlom
i nije vreme odmora
ona upijeno ne vrača.
S’ visine pogledom prebira
kao zrna na beloj prostirci
odvaja i razdvaja
zauvek i nema u njoj kajanja.
Pitanje ostavlja bez odgovora
a sutra se javljaju pojanjem
ptica i kao da nije bilo suza
samo se nebo posle kiše plavi…
Нема коментара:
Постави коментар