Tetka Maca

Pritisnule su je godine, povila se pod njihovim teretom malena starica. Prolazi sokakom pognute glave povezane cicanom maramom. Klimne glavom komšinicama koje su se na ćošku okupile da razmene jutarnje abrove. Čim odmakne, tek toliko da ne čuje šta pričaju one o njoj raspredu a sve kao znaju nešto.

Tetka Maca nije imala vremena za te priče, tračarije nju nisu zanimale. Živela je sama u malenoj kućici, bila je obrasla ladoležom. Taraba pocrnela od starosti, kao da je izrasla iz starog belog duda a on zakrčio korenjem trotoar izdigao kaldrmu napravivši mali brežuljak obrastao travom. A iza te crne tarabe razbaškarile su se najslađe jagode i mali voćnjak. Kućica u kojoj je tetka Maca živela bila je kao iz bajke, malena a krov od starog biber crepa prekrila je mahovina i čuvarkuća. Odrastao čovek srednjeg rasta morao bi u njoj da ide pognut. Bila je tu i jedna šupa i kokošinjac, sve je to bilo minijaturno. Deca iz ulice su se plašila tetka Mace. Ali taj strah je i imao svoj dobar razlog, zapravo i nije… Kad jagode zamirišu od zrelosti, okuraže se maleni pa se provuku kroz tarabu i eto vike… grdi tetka Maca, grdi onako malena ali ne zato što je dete pojelo nekoliko jagoda, grdi što gazi po čokotima i kida nezrele… a dudinje kada sazru to je bila prava muka sačuvati. Imala je malu penziju, zapravo to i nije bila penzija.

Udala se sirota za bogatog, uzeli se iz ljubavi… svekrvi krivo, treba miraz da donese snaja a ona… ništa, samo sebe i svoje vredne ruke, a stomak što se kaže do nosa… sirota i još rodi ćerku da imanje zet odnese… Otera je svekrva, dete joj ne dade ni na prvi podoj. A on, muž pognuo glavu pred majkom… dadoše joj tu malenu kućicu sa okućnicom da ima gde da živi, tek da ne kažu kako su je izbacili na ulicu i neku malenu svotu novca da ima od čega plaćati struju i tako za hleb… Tugu je jadna skrila u oku a ruke vredne zaposli u bašti i oko živine. Bilo je jaja, voća i tako ponešto iz bašte. Pekla je rakiju, dudovaču. Nosila je na pijac a prodavala je i kod kuće. Nije trošila vreme na razgovore, kaži šta želiš, plati i idi… Njena povučenost bila je povod za razne priče o njoj. Nikada nije govorila o sebi i svojoj nesreći, tek ponekad kada bi došla kod nas, volela je dođe i donese činijicu jagoda ili nekog drugog voća. To je sve u našem komšiluku čudilo, ona je samo sa mojom mamom pričala pa čak bi i kafom je ponudila. Retko je spominjala ćerku koja je bila vršnjakinja moje mame. Inače ćerka se dobro udala za jednog imućnog advokata, nije posećivala majku ali bi joj povremeno dala koju paru da joj malo pomogne, uglavnom kada bi je videla na pijaci. Ponosna je bila tetka Maca, nije htela da uzme novac… više od novca njoj je trebala ćerkina pažnja.

Uskrs, brat i ja sa korpicom u ruci uvek smo išli kod tetka Mace da nam da farbano jaje. Pokucali bi na vrata a ona bi izašla sa ukrašenim tanjirom na kome su bila šarena jaja, uzeli bi po jedno… „Eto vama  dvoma, i drugoj deci da imam dati…“. Druga deca nisu dolazila, bojala su se tetka Mace… malene pogrbljene bakice, nisu znali koliko je u njenim oborenim očima bilo ljubavi skrivene patnjom.

Umrla je jedne zime, tiho je otišla. Ćerka je kuću prodala bračnom paru iz Idvora, kupili su je za sebe i sina a i da bi bili bliže svojoj ćerki. Posekli su dud i na mestu gde su se kočoperile mirisne jagode, sazidali su veliku kuću. Od tetka Macine kućice napravili su kokošinjac… Nema više starog komšiluka ni pocrnele tarabe, moje su kose srebrom prošarane ali Uskrs je dan kada se meni vraćaju sećanja na malenu staricu…