„Prstohvat čarobnog praha"- Davor Slavnic

„Prstohvat čarobnog praha"-  Davor Slavnic

Poetski mozaik, Davora Slavnića

Recenzija

Poezija za sva vremena, upravo takva je svaka pesma napisana rukom Davora Slavnića. Pesma je uhvaćen trenutak osećanja, koje pesnik svojim darom da ga oseti i sačuva, zapiše u večnost. U stihu, Davora Slavnića, živi osećaj slobode i to daje čitaocu mogućnost da putuje prostranstvima poezije, pesme, da im se vraća i da ih doživi kao što ih je doživeo prilikom prvog susreta. Stihom vodi čitaoca u predele svojih razmišljanja, s njim želi da podeli svoj razgovor, da ga ugosti toplim i iskrenim rečima, takav dar, retko koji poeta ima.  

Čitajući pesme Davora Slavnića, sad, posle nekoliko godina imam osećaj kao da ih čitam prvi put. One su kao „Talasi“, koji se odbijaju od obale vraćajući se uvek pitanjima na koja je pesnik traži odgovor.

„Da li ponekad tvoje breze sanjaju šum talasa,
što donose ih leptiri sa one strane mjeseca,
iza kapija zabranjenog grada...“

Pitanje, ili je to bila želja poete da svojim tananim osećanjima da oblik u „Slov(u)o“, da od slova osmisli mozaik, reči kojima će oslikati svoju svakodnevnicu.

 
„Čeka da se rodi,
da negativ moje duše bude,
čeka da sazri u mokroj svijetlosti,
čeka da ga moja mašta vaspita,
da se oiviči snijegom,
pokrije čempresom,
čeka i rađa se u
čekanju...“

 

Sad postavljam sebi pitanje, kako pistati o poeziji pesnika koji je u kratkom periodu poetskog stvaralaštva napisao tako mnogo, ne po broju, tu je tek 86 pesama, 86 bisera koji ne tamne. Po brojnosti relativno malo, ali po vrednosti napisanog, veoma mnogo. 2008. godine postavljajući prvu pesmu „Krila“ na sajtu „Poezija SCG“ Davor Slavnić dobija status pesnika. Od tad, nižu se poetski biseri, ima u njima tuge, ima sreće, ima puno optimizma u svim tim rečima od kojih Davor Slavnić stvara teme za razmišljanje, nama koji smo imali priliku da čitamo njegova dela. Pesmu po pesmu, prostirao je pred nas svoju dušu, uvek sa osmehom u očima. Taj osmeh nije dozvoljavao ni jednoj pesmi da potone, čak ni onda kada je „Bol“ bio toliko jak da zaustavlja dah, pesnik je bio pobednik.

„ne traži me pjesmo
tugo pregolema
vidiš da me nema
proplancima nekim
u trepetu breza
obalama rijeka
posteljama mekim“

Pisao je, „NAPISATI PJESMU NE ZNAM“, da li je to hteo sebe da iskuša, ili da probudi sumnju kod čitaoca?

 

„Čujem plaču
ulice moga grada,
dok želim preduhitriti
proročanstvo,
koje me golica
koliko i pitanje hoće li
umilni profil indigo magle
dozvoliti
da vodim ljubav s njom.“

Pitanje, provlači se kao magla nad voljenom Unom. Leluja, pred svetlošću koja isijava u pesnikovom stihu.

„Oblačim košulju snom izvezenu,
orošenu
bezglasjem suznih očiju dječaka,
pa nečujno slutim
kako će se spotaći ova moja
isuviše krhka i nestvarna mašta,
koja bi rado da se sjeti
svoje posljednje fantazije.“

Radoznalost, ona gotovo dečačka podiže poetu da „Kril(im)a“ da zamah i da se vine u visine poezije. Da tu zauzme dostojanstveno mesto uz „Od Jesenjina do Jesenjina“ i „Tebi Care Garavog Sokaka“.   

„Ponekad sanjam krila...posuta čarobnom zorom,
maglom što šapuće ljubav koritu moje rijeke,
i tad sretan letim daleko do zvijezda,
do nezaborava.“

Dok pišem ove redove vraćaju mi se sećanja na vreme u kome je Davor Slavnić živeo, na komentare koje je znao da podeli s osmehom. Pitam se šta bi mi odgovorio na ovo moje pisnije o njegovoj poeziji. Pitam se, a odgovor se sigurno krije u svakoj pesmi ove zbirke koja će u okrilju svojih korica čuvati stihovno bogatsvo Davora Slavnića. Bogatstvo koje sa svakim novim čitanjem oplemenjuje dušu čitaoca.

Pesme koje sam ovde u tekstu istakla, nisu posebno odabrane. Bilo koju naslov ili stih Davora Slavnića da sam citirala ne bi bilo promene u mom tekstu. Svaka pesma iz poetskog opusa pesnika Davora Slavnića ima posebnost koja je postavlja na prvo mesto. Pesnik je svojom veštinom i osećajnošću izvajao 86 ponosnih naslova koje treba pročitati. Svaki od njih kao da govori, „Evo me“...

„Samo sam...

Put
stopama tvojih
mliječnih zagrljaja strepnje
_____________

Sretanje
izgubljene fantazije
oplimljen Zemaljskim nezaboravom

Evo me...“

Branka Zeng,

u Pančevu, na Veliki petak, 2017.