Mislim ali nikako da smislim

Nisam ti ja za ovo vreme,

definitivno, nisam, a nemam kud.

Steglo me nekako u grlu, ovo proleće,

ćuti u meni, nakupilo se, da pukne...

Reči mi beže, ko stado raspušteno,

pulin da sam, nema šanse...

A to što nisam, za ovo vreme,

nije to samo sada, to je odavno.

Rodih se nekako, nezgodno, ni tu ni tamo,

jesam i nisam, trajem ali ovo vreme, pritislo.

Sve nešto mislim, gledam, merim, vagam,

k'o da sam na pijaci, ma nisam ja od onih,

znaš, onih, što se i za jeftinu  robu cenkaju.

Čujem cenu, ako mogu platim, ako ne, odoh ja.

Nego, nekako mi pogled gubi pravac,

praznine, i levo i desno, pravo, opasno je.

Što jest' je, bez mogučnosti skretanja...

Mada, ovo vreme kao da je baš takvo,

sve mi nešto Radoje Domanović u mislima.

Rascvetalo se cveće u parku, stazom prolazi starac,

na njemu, sve staro, čisto, on pognuo glavu...

Ispred kioska grupa mladih ljudi, nasmejani, nadvikuju se,

„Hej ti!“ Starac se trgne, zastane, uplašeno se okrene.

Smeh je odjekivao ulicom, pogurenih ramena nastavio je svoj put.

Kuda, kome...

Da se vratim prvobitnoj temi, vreme,

„svako vreme nosi svoje breme“, a ja, ko sa Marsa da sam pala.

Levo, desno, pravo da vam kažem nije to kao u pesmi...

Nego, sad se setih, znam šta mi nedostaje, ona treća mogućnost,

ni levo, ni desno, nego ono kao srednji rod u gramatici.

Što bi lale rekle, „Ta meni ga Branka, tom divanu nikad kraja“.