U trenu pomislim, da li je ovo stvarno?
Praznina ulica, opustelih novih zdanja.
Ne vidim poznato drvo kroz tarabu
zaraslu u korov i poneki uporni cvet
perunike u proleće.
Ne osećam neravnu kaldrmu pod korakom
nekvalitetnog asfalta, tek trag kiše
u baricama zaostalog šljunka sejanca.
Klokot kanalizacije pod poklopcom šahta,
isparava u jutarnjoj maglini, smog
upija nepostojanost mirisa nestalih bašta.
Novo, još u meni traje onaj prozor
rascvetalih muškatli, i zavesa necovana
rukom ogrubelom od poljskih radova.
Umivena, kosu je povezala maramom
o ramenu obranica, na njoj dve plave
sa belim tufnama kante mleka, zveket poklopca.
U prozoru lonče, nada se mlazu belog blaga
zamiriše tek pomuženo, još toplo iz vimena
i ono parče hleba sa koga klizi pekmez od šljiva.
Sve je to priča, uspomena mladosti, bliža mi je
od ovog danas, a živm sada u ovom trenu
vremenu dajem priliku da mi probudi nostalgiju.
Mada, vreme, daje li meni priliku?
Нема коментара:
Постави коментар