Ponovo

Kiša, kapljice klize po oknu,

polako, jedna po jedna u istom tragu.

Brazde se nanizale kao tanane trake,

nalik su raspletenim pletenicama.

Putnicima da drumovi budu naklonjeni,

i povratak srećan... devojke kose raščešljavaju.

Ogolele grane okitile se bisernim ukrasima,

umesto pupoljaka, blistaju kao roj svitaca.

Slika bajkovite noči, melodija uspavanke

za neusnule i brižne, senke oslikane maštom.

Ćuti misao...

Osmeh

 

Godine ostavlja u skrovište

kao uzrele plodove za dane

one koji dolaze gladni,

umorna prostire rukama ispleten

ćilim, da Sunce oživi šare,

i boje zaplešu.

U oku njenom senka promiče,

javi se imenom, odgovor,

a pitanja i ne bi...

Zaleluja ko trska kad vetar ovije joj struk,

ruka se pruži ka dodiru...

nema ga, tek navika ostala je.

Jastuk

Ljubav

Tiho se prikrala

spustivši svoje ruke

umorne od milovanja,

na usne žedne poljubaca.

Ni reč se ne razli tog jutra

stajaše nema pred njim…

pogledi igru otpočeše,

kao da plešu…

Klize u ritmu otkucaja srca
dodiruju se, i stapaju pre nestajanja

u beskraju novog rađanja,

novi u igri ponavljanja.

Kao zvuk…

odjek u grudima, drhtaj,

nalik strahu, il’ želji…

ona i on… u novom danu.

Ta ljubav

Budi se... onako kao što u prelazu noći, poj bunovnih ptica doziva dan. Otvara dušu svojim sjajem neumorna u svojoj prolaznosti, ostavljajući tragove ispisane u borama izazvanih osmehom ili... U svakom slučaju ona je ta koja pokreće i boji zoru rađanja novog. Stvara iz nepostojanja, nevidljivog oblika, nešto poput iluzije a ipak stvarno, opipljivo, vidljivo u oku punom iskrica.

Vidljiva je bila u trenutku, osetila sam je u tvom dodiru, dahu... razlivena u jutarnjoj izmaglici, koja je napuštala sobu... ili sam to bila ja… u odlasku...