Ništa

Odvajam nit raspletenu

kosu puštam da leprša

pahulja snežna na vetru

pada, podiže se ka nebu

belom oblaku želi povratak

nada se pre pada

na dlan

postaja kapljica

kristal

trenutak zablista

osmeh na licu

kap

u ruci

praznina odjek

dozivanja.

Tamišarka, dve tri reči o...

Faraonn - ..ispunjene želje,-rijetko ispunjaju...

Poezija, ili minijature jednog ozbiljnog razmišljanja o životu ličnosti i okruženja. ..ispunjene želje,-rijetko ispunjaju... da, većinom teško priznajemo ili razumemo, ipak ispunjena želja treba da ispuni dušu osećanjem zadovoljstva, ali retko je tako. Želja je potreba, žeđ koja se ispijanjem ne gasi, ona je izvor koji sam sebe napaja.

Faraonn vešto oblikuje misao u zagonetku vezanog stiha, ne dozvoljava čitaocu da bude površan, postavlja mu zagonetku i ne retko vraća ga na ponovo iščitavanje. Ono prastaro pitanje se javlja, „Šta je pesnik želeo kazati?“, da li treba tako čitati? Tumačiti pesmu je ponekad i samom pesniku teško, naročito kada se zna da pesme nastaju u trenutku posebnog raspoloženja i situacija koje izazovu pisanje. Vezani stih daje mogućnost pesmi odgovore koji će trenutak čitanja oblikovati, to je ona pesnička sloboda koja privlači i one koji poeziju nisu smatrali dostojnom suparnicom proze. Svaki stih je duboka misao koja se rađa i razvija okupirajući pažnju.

Ono što je meni zanimljivo u pesničkom stvaralaštvu Faraonna, reči koje kao da izvaja iz korena menjajući ih ne bi li im dao prikladno značenje, ponekad ih time ublažava a ponekad, kao da bi želeo da im da snagu kojom bi mogle da savladaju sve prepreke. Na izgled nepravilna reč, „ispunjaju“ ima dubinu koju treba sagledati, a kako sagledati dubinu duše? Stihom koji sledi,  „…Vratile se glavi / sve misli i želje / razasute / vratile se / onako neispunjene / i divlje“ kao što kaže pesnik. Vrate se one u očekivanju da budu ispunjene, „skupe se tako i divljaju / i ko ih je krotio / samo ih je probudio / , pesnik se rađa iz njih neukroćenih, , „amazonka“ i „jezerska sirena“ „ stišane će ostati/“ u pesničkoj ruci koja zapisuje reč stvarajući melodiju, poeziju. Koliko će ostati „stišane“ volja je stihotvorca koji zna, „ako i ne pretećem / imalo je što i za što… /. On zna da one neispunjene želje drže budnost oka, „ispunjene / rijetko kad nas / ispune…“. Dilema o ispunjavanju ili neispunjavanju želja nema u pesničkom razmišljanju, nema je zato što svako ispunjenje želje ostavlja prazan prostor za novu, time se, „uslovljavaj / kvalitet bivanja „ i ono što je karakteristika poetskog stvaralaštva Faraonna, pitanje izrečeno u stihu koji je na izgled poslednji, stihu kojim završava pesmu, ono, koje pesmu oživi a ona živi za odgovor, „ako se bivati treba…“. Većina Faraonnovih pesama završava se sa tri tačke. Na taj način pesma dobija novi život u razmišljanjima koja je probudila kod čitaoca.  Kao da iščekuje novi stih iz kojeg će nastati nova pesma…

Tamišarka – Branka Zeng,

20. 05. 2015. u Pančevu.

Бранка Зенг - oсврт на „Жена у мени или Ја у жени“ – Илије Шауле

Недосликани гавран

Илија Шаула има изузетан дар да у првом моменту збуни, наслов збирке поезије Жена у мени или Ја у жени, као да намерно асоцира на еротску поезију, додуше провлачи се она у појединим песмама. Заоденута, помало срамежљива, Драга Нивес, или разголићена, бестидна, Давид и Вучица, или као у песми Желио сам да те љубим, тренутак неусаглашених жеља доведен до пародије на лични рачун.  Међутим то је заправо игра песника који према животу а првенствено према  љубави, жени, има пуно поштовања. Жена, и љубав према њој даје смисао животу. А живот је тајна коју песник жели да разоткрије, поезија је његова снага која се храни том љубављу која је свуда око нас, а Илија Шаула зна како да је правилно усмери и како да је пренесе до читаоца.

 Анина соба је веома занимљива због игре речи, песник почиње песму у првом лицу,

У мојој соби спавају птице,

у грудима ми небеска соба.

али убрзо од главног лика он постаје слушалац који чује речи и… 

Примјетила сам,

када су са мном у соби,

довољно је да помислим

да ми сједну на раме

и оне су то већ урадиле.

…слаже их  Илија у стихове, и гле нису то песникови стихови, то је стиховни запис, монолог жене, Ана проговара кроз Илијине стихове.

Жена у мени или Ја у жени, наслов који добија потпуни смисао након читања Анина соба. Песник жели да разуме начин размишљања жене, и зна да је веома тешко допрети до тих тананих нити које чине суштину душе тог јединственог људског бића.

Некад, пожелим да моја соба

има прозоре,

а онда сам схватила

да ми нису потребни,

јер свеједно видим ван те собе

а спознала сам да се из вана

не може видети унутрашњост моје собе.

Оно што песник жели је да провири у унутрашњост те собе, да сазна шта крије, или чува, и шта то даје снага жени из које она црпи тако велику моћ. И није њему то битно да би жену покорио, напротив, он жели да жени да достојанствено место не само у свом књижевном стварању,већ да цео свет заправо буде Анина соба.

Вољела бих да се настаним вјечно у ту собу

заједно са птицама

и да собујемо у нашој соби

оковане божанском љубављу.

Љубав је извор свег стварања, љубав према земљи на којој је оставио трагове првих корака. Љубав према жени, мајци чије је откуцаје срца понео у живот који га није поштедео бола, који му није угасио љубав према Човеку! Песма Отписани даје потврду колико има снаге а долази из жеље да се превазиђу патње, и упркос бола да се иде даље.

Немамо клетву.

У срцу нам је молитва

блага,усрдна, трајна.

Крчимо пут пјесми,

пут повратка.

Кад не би постојала жена коју волим, размишља песник…

Кад не би постојало разочарење,

љубав би била вјечна,

кад не би постојали завети

љубав би била слободна,

кад не би постојала вјерност

љубав би била неискрена,

кад не би постојала жена коју волим,

не би постојала ни љубав.

У песми Разумјевање,као да жели својим мислима да заштити, пружи ослонац, далекој а ипак блиској жени чије се име … римује са Кордун.

Ти си једна од ретких о којој размишљам

на другачији начин

за разлику од оних које ми се

само физички допадају,

ти си нешто посебно

о теби би да бринем, да се питам гдје си,

Вечна ватра која живи у срцу песника, жена и Кордун или Кордун и жена, небитно… две љубави су као писмо, Дјевојци из мога краја.

Волио бих ти написати писмо

из којег биосјетила мој уздах

у јутру мог буђења. Желим да на крају тог писма

не стоје ријечи

„Волим те“

и

„Не могу без тебе“

већ само једно ♥.

Симбол љубави,

као врата вјечности

иза којих су

предели мојих жеља.

Испреплетале су се Илијине љубави у стиховима, једна другу сустижу и допуњују. А он, песник пише, Остала си у мени. Немам дилему ко је то остао у души песника, остала је она, жена и она родна груда која дише Илијиним плућима.

Остала си затиснута

негдје у сјечањима

док дрхтави пејзаж

покушава оживјети

слике сна

и залутала обећања.

Остају на песниковом путу стихови, у које одева своја сећања и надања. Остају као трагови којима се може увек вратити, они су као светло које се види у мраку на прозору куће која чува искреност и топлину загрљаја драгих особа. И она је ту, она, Носталгија,јавља се да би нагласила своју снагу, увек је присутна а нарочито у тренуцима када осети опасност пред заборавом. Јавља се и тера песника да размишља о њој,

Чуо сам неке људе да причају

о тој Носталгији,

Чуо је, али није је осетио, била је далеко од њега. Чекала је своје време, а оно је имало свој ток. Протицало је и песника је неосетно довело до ње, Носталгије,

Ето, зауставих се код те носталгије,

и не знам, не знам тачно

је л’ то нека чежња

је л’ то бол за нечим,

не знам да л’ је то јад ил’ мука?

Све помишљам да л’ се ради о некој љубави?

та реч која у себи има све оно што песника чврсто држи и не дозвољава да заборави, ма колико год да сећања боле она су ту, понека драга, а понека изазивају тугу, можда и бес, ипак он чува ту Носталгију као непроцењиво благо, љубав!

Код мене љубав значи светињу,

Ово је књига љубавне поезије, а љубав је песникова тајна коју чува у својој души, он жели бити слободан и мисли да је слободан, али ако је слободан зар би било носталгије.

Бога ми слободан сам

али некако, као да ми је тјесно у мени самом,

Стеже своје ланце та дама, Носталгија, привија се уз песника. Неда да се отуђи ма колико далеко отишао, она је његов верни пратилац.

Можда је то та чежња,

па, ако је носталгија дио те моје чежње,

нека је!

Изазове она и понеку сузу, и осмех зна да пробуди. И ту су песник и она заједно…

У чекању све прође.

Вријеме мине.

Вријеме мине.

Вријеме… мине.

Да, Вријеме… мине. Нове се зоре буде, и Сунце своју топлоту дарује онима који знају да приме даровање.

Од стиха до стиха, протеже се љубав као плодно поље за нови живот. Љубав Човека према свему што га окружује, и чини га потпуним а то је Жена у мени или ја у жени!

Пажљивим читањем поезије Илије Шауле, открива се озбиљност којом он прилази сваком написаном стиху. Дубоко размишљање о животу који живи и судбини на коју може или не може утицати, али бар може покушати да коригује њене одреднице.   Песник је као заробљеник, оног што је било и оног што ће бити, својим писањем ослобађа птице али никад све. Присутна је она у грудима песника и пева, понекад сетно, понекад весело, али увек о љубави…

  

                                                                                            У Панчеву, 27. 09. 2014.год.

Branka Zeng, osvrt na „Duše su bešumne, tihe“ – Ilija Šaula

Zaboraviti, ne nikako...

Rađa li se u čoveku, ili je čovek rođen s njom? Poezija, travka lekovita, odoleva nevoljama, opstaje i čeka trenutak da se rascveta, zablista i zadivi svojom snagom koju stihom širi, kao cvet svoj miris jutarnjim povetarcem. Ilija Šaula govori, peva, svoj život u stihu rečima oslikava. Vaja ih od zrnca koje klija u srcu, duši, u tišini sna koji sanja. Prizemljuje ih kao drvored koji put štiti, od vetra i nanosa nevoljnih. Ponosni čuvari dobrog, uspomena, želja, i ljubavi. Da, ljubav, osnova svih stvaranja, svih postojanja. Ljubav sina prema majci, ljubav prema ženi, ljubav prema rodnoj grudi, ljubav prema Čoveku.

„Duše su bešumne, tihe“, one putuju kroz vreme, ponekad zastanu i utonu u Ilijin san. Razvije se tad tihi razgovor, promaknu reči zapisane u nekom uglu. Sačekaju da se jutanjim svetlom nahrane i udobno smeste na belinu papira da bi trajale ( Ne budi me noćas)

Mislio sam da napišem pjesmu,

ali ta misao je postala više od pjesme,

radost postojanja koja se živi!

Tako kaže, piše Ilija Šaula. Tako piše i tako živi, a Zapis srca otvara svoja vrata putniku pružajući mu trenutke odmora. Ne pitam se odakle toliko snage u zapisanim rečima. Ta neiscrpna reka koja teče venama pesnika, duboko je prodrla svojim tokom a kako bi drugačije bilo, pesnik je upio snagu zemlje na kojoj je rastao i stasao (Noćas sam sanjao tvoju ljubav)

Ostavljala si me i na otkosu sijena

dok bi plastila mjesečinu,

a ja bih gledao zvijezde

u krošnji naše lipe kako se gnijezde

i snove moje i tvoje

uznose nedosanjane

u predjele neke daleke.

Eto odgovora, čuvala ga je nejakog i darivala svojim plodovima, majkinom rukom posejanim. Ponese se u život detinjstvo, skriveno, da bi imali u sebi, kad vreme odmakne i kad dete više nije dete, onaj topli roditeljski, majčinski zagrljaj. Oseti se taj miris u rečima pesme (Noćas sam sanjao tvoju ljubav), oseti se toplina zagrljaja, traje u sećanju. U svojim zapisima Ilija Šaula čuva tu ljubav. Čuva je kao neprocenjivo blago koje je dobio na dar, dar koji svoju pravu vrednost ima tek kada se podeli, pokloni onima koji mogu i znaju da prihvate pruženo.

Pesme Ilije Šaule treba čitati polako, pažljivo pratiti nit koja se odvija kako bi se otkrila tačka od koje je sve počelo. Može se zapaziti da su pesme pisane u jednom trenutku, ali isto tako da su se dugo spremale za svoj put prema čitaocu. Njihovo zrenje je pažljivo negovano i tek kada bi dostigle svoj vrhunac bistrine, (Čekaonica) puštane su da prekriju belinu papira...

Poezija je izvor

pred koji se

ne stavlja brana,

to je nezaustavljiv tok,

slobodan i iskren,

tamo gdje protiče

blagosno žubori,

tamo gdje nabuja

mjesec se u njemu kupa,

u srce kad uplovi

donese svjetlost!

Naravno, poezija, „svjetlost“ koja oplemeni dušu. „svjetlost“ koja poziva dobrotu i pre svega smirenost pred nevoljama i želju da tih nevolja ne bude. Može li „svjetlost“ da nastane ako nema ljubavi? Tama je suprotno od svetla, o tami Ilija Šaula ne piše. Ako je kojim slučajem i ima u nekom stihu, ona je tu samo kao okvir u kome pesnik slika san a u san mu dolaze drage osobe. Ljubav je u osnovi stvaranja onog što pesnik predaje javi a to je njegovo stvaralaštvo. Koji je to razlog i da li je potreban, pita se pesnik, naravno, on zna odgovor.

Ljubav za razloge

Pozlaćene sunčeve niti

uplele se u dugu plavu kosu,

svjetlost iz njih

prostire mi se dolinom srca.

Koliko god da pružim ruke prema tebi,

prekratke su da te zagrle.

Strah me je da li bih znao da te volim.

Ta svjetlost koja te zlatom okiva

budi mi ljubav

čuvanu za razloge

zbog kojih se

budućnost događa.

Koji su to sve razlozi zbog kojih je čuvana i zbog kojih postoji ljubav? Vode li oni pesnika u vreme u kojem se budućnost događa? Nagone li oni pesnika da kaže (Počeo sam da praštam)?

Umoran od njihove oholosti

počeo sam da praštam.

Oprostiti, kako bi mogao dalje, kako bi mogao sačuvati svjetlost,

U drugoj vitrini video sam svjetlost,

odškrinuše se vrata i svjetlo posta mrak.

oprostiti, osloboditi sebe iz tame koja preti, koja oduzima mir u duši, mrak, zakloniti svojim oprostom i zatvoriti vrata.

Drvo je još uvijek pravilo hlad,

kako za namernika, tako i za drvoseču.

Biti Drvo koje štiti od nevolja, ostati svoj na putu, i čvrsto prigrliti ljubav. Odahnuti u senci oprosta i stihom iskazati svesnost nanesene nepravde. Progovoriti kroz pesmu za sebe i za one koji čitaju, reči koje u njima bude misao, a oni je ne mogu izgovoriti. Ilija Šaula svoju misao predaje kako bi nju oblikovao,

Pokušavam da razmišljam kao Ti,

kaže u pesmi (Duše su bešumne i tihe),

Suze nam neće pomoći.

on zna da suze guše misao.

Duše su kao leptirov let

bešumne i tihe,

spokojne u momentima kad nas razvlače zle sile.

Taj spokoj koji zraći kroz pedesetdve pesme, ušuškane u naručju korica koje krasi slika Vesne Parun, poklon iz njene tople ruke, snaži pesnika da na isti način prenese svoju misao čitaocu. Dok čitam, Duše su bešumne, tihe, saznajem koliko je u svakoj ispisanoj reči želje da se podeli ono najvrednije u čoveku, dobrota, i ljubav koja tu dobrotu čuva. Čitalac može mirno da se opusti i odmori.

U vodama sna

Biće nam lijepo

kad se sretnemo u vodama sna.

Da li ćemo se prepoznati

da smo to ti i ja -

neka će druga sila upravljati nama.

Sve će biti svijetlo,

zauvjek nestaće tama.

Možda sam trebala ovaj osvrt na pročitano da napišem na drugačiji način, ali kako? Poeziju čitam srcem, u njoj susrećem dušu pesnika, onu tananu nit koja gradi stihove.

Pjesnik nosi ožiljke vremena,

izbrazdan i šiban vjetrovima zla.

Kaže Ilija Šaula u pesmi (Zapis srca), a ja čitalac imam li prvo na bilo šta osim, da u tišini svoje sobe...

Noć u sebi k’o knjigu listam,

komentarišem jednu pjesmu.

Ali ne jednu pjesmu, i ne komentarišem, ja upijam misao koja je nezaustavljiva u vremenu i prostoru. Vraćam svoj pogled u prošlost a sadašnjost otkrivam u stihovima.

Posrećilo mi se da, eto, odavno pamtim.

I ko zna ko je od nas koga

u kome pronašao,

bližnjega svoga ili pretka dalekoga!

(Zapis srca), namerno kao pečat stavljam na kraju mog pisanija, koje je nenamerno izazvano, a napisano sa velikim zadovoljstvom.   

Sebi možemo oprostiti,

a onda i svakom drugom,

ali zaboraviti ne.

Zaboraviti, ne nikako, ne sme se zaboraviti dobro koje svetli, u svakoj napisanoj reči, stihu, pesmi, Ilije Šaule!

Branka Zeng,

u Pančevu, 09. 01. 2017.

na dan, Svetog Stevana!