Branka Zeng, osvrt na „Duše su bešumne, tihe“ – Ilija Šaula

Zaboraviti, ne nikako...

Rađa li se u čoveku, ili je čovek rođen s njom? Poezija, travka lekovita, odoleva nevoljama, opstaje i čeka trenutak da se rascveta, zablista i zadivi svojom snagom koju stihom širi, kao cvet svoj miris jutarnjim povetarcem. Ilija Šaula govori, peva, svoj život u stihu rečima oslikava. Vaja ih od zrnca koje klija u srcu, duši, u tišini sna koji sanja. Prizemljuje ih kao drvored koji put štiti, od vetra i nanosa nevoljnih. Ponosni čuvari dobrog, uspomena, želja, i ljubavi. Da, ljubav, osnova svih stvaranja, svih postojanja. Ljubav sina prema majci, ljubav prema ženi, ljubav prema rodnoj grudi, ljubav prema Čoveku.

„Duše su bešumne, tihe“, one putuju kroz vreme, ponekad zastanu i utonu u Ilijin san. Razvije se tad tihi razgovor, promaknu reči zapisane u nekom uglu. Sačekaju da se jutanjim svetlom nahrane i udobno smeste na belinu papira da bi trajale ( Ne budi me noćas)

Mislio sam da napišem pjesmu,

ali ta misao je postala više od pjesme,

radost postojanja koja se živi!

Tako kaže, piše Ilija Šaula. Tako piše i tako živi, a Zapis srca otvara svoja vrata putniku pružajući mu trenutke odmora. Ne pitam se odakle toliko snage u zapisanim rečima. Ta neiscrpna reka koja teče venama pesnika, duboko je prodrla svojim tokom a kako bi drugačije bilo, pesnik je upio snagu zemlje na kojoj je rastao i stasao (Noćas sam sanjao tvoju ljubav)

Ostavljala si me i na otkosu sijena

dok bi plastila mjesečinu,

a ja bih gledao zvijezde

u krošnji naše lipe kako se gnijezde

i snove moje i tvoje

uznose nedosanjane

u predjele neke daleke.

Eto odgovora, čuvala ga je nejakog i darivala svojim plodovima, majkinom rukom posejanim. Ponese se u život detinjstvo, skriveno, da bi imali u sebi, kad vreme odmakne i kad dete više nije dete, onaj topli roditeljski, majčinski zagrljaj. Oseti se taj miris u rečima pesme (Noćas sam sanjao tvoju ljubav), oseti se toplina zagrljaja, traje u sećanju. U svojim zapisima Ilija Šaula čuva tu ljubav. Čuva je kao neprocenjivo blago koje je dobio na dar, dar koji svoju pravu vrednost ima tek kada se podeli, pokloni onima koji mogu i znaju da prihvate pruženo.

Pesme Ilije Šaule treba čitati polako, pažljivo pratiti nit koja se odvija kako bi se otkrila tačka od koje je sve počelo. Može se zapaziti da su pesme pisane u jednom trenutku, ali isto tako da su se dugo spremale za svoj put prema čitaocu. Njihovo zrenje je pažljivo negovano i tek kada bi dostigle svoj vrhunac bistrine, (Čekaonica) puštane su da prekriju belinu papira...

Poezija je izvor

pred koji se

ne stavlja brana,

to je nezaustavljiv tok,

slobodan i iskren,

tamo gdje protiče

blagosno žubori,

tamo gdje nabuja

mjesec se u njemu kupa,

u srce kad uplovi

donese svjetlost!

Naravno, poezija, „svjetlost“ koja oplemeni dušu. „svjetlost“ koja poziva dobrotu i pre svega smirenost pred nevoljama i želju da tih nevolja ne bude. Može li „svjetlost“ da nastane ako nema ljubavi? Tama je suprotno od svetla, o tami Ilija Šaula ne piše. Ako je kojim slučajem i ima u nekom stihu, ona je tu samo kao okvir u kome pesnik slika san a u san mu dolaze drage osobe. Ljubav je u osnovi stvaranja onog što pesnik predaje javi a to je njegovo stvaralaštvo. Koji je to razlog i da li je potreban, pita se pesnik, naravno, on zna odgovor.

Ljubav za razloge

Pozlaćene sunčeve niti

uplele se u dugu plavu kosu,

svjetlost iz njih

prostire mi se dolinom srca.

Koliko god da pružim ruke prema tebi,

prekratke su da te zagrle.

Strah me je da li bih znao da te volim.

Ta svjetlost koja te zlatom okiva

budi mi ljubav

čuvanu za razloge

zbog kojih se

budućnost događa.

Koji su to sve razlozi zbog kojih je čuvana i zbog kojih postoji ljubav? Vode li oni pesnika u vreme u kojem se budućnost događa? Nagone li oni pesnika da kaže (Počeo sam da praštam)?

Umoran od njihove oholosti

počeo sam da praštam.

Oprostiti, kako bi mogao dalje, kako bi mogao sačuvati svjetlost,

U drugoj vitrini video sam svjetlost,

odškrinuše se vrata i svjetlo posta mrak.

oprostiti, osloboditi sebe iz tame koja preti, koja oduzima mir u duši, mrak, zakloniti svojim oprostom i zatvoriti vrata.

Drvo je još uvijek pravilo hlad,

kako za namernika, tako i za drvoseču.

Biti Drvo koje štiti od nevolja, ostati svoj na putu, i čvrsto prigrliti ljubav. Odahnuti u senci oprosta i stihom iskazati svesnost nanesene nepravde. Progovoriti kroz pesmu za sebe i za one koji čitaju, reči koje u njima bude misao, a oni je ne mogu izgovoriti. Ilija Šaula svoju misao predaje kako bi nju oblikovao,

Pokušavam da razmišljam kao Ti,

kaže u pesmi (Duše su bešumne i tihe),

Suze nam neće pomoći.

on zna da suze guše misao.

Duše su kao leptirov let

bešumne i tihe,

spokojne u momentima kad nas razvlače zle sile.

Taj spokoj koji zraći kroz pedesetdve pesme, ušuškane u naručju korica koje krasi slika Vesne Parun, poklon iz njene tople ruke, snaži pesnika da na isti način prenese svoju misao čitaocu. Dok čitam, Duše su bešumne, tihe, saznajem koliko je u svakoj ispisanoj reči želje da se podeli ono najvrednije u čoveku, dobrota, i ljubav koja tu dobrotu čuva. Čitalac može mirno da se opusti i odmori.

U vodama sna

Biće nam lijepo

kad se sretnemo u vodama sna.

Da li ćemo se prepoznati

da smo to ti i ja -

neka će druga sila upravljati nama.

Sve će biti svijetlo,

zauvjek nestaće tama.

Možda sam trebala ovaj osvrt na pročitano da napišem na drugačiji način, ali kako? Poeziju čitam srcem, u njoj susrećem dušu pesnika, onu tananu nit koja gradi stihove.

Pjesnik nosi ožiljke vremena,

izbrazdan i šiban vjetrovima zla.

Kaže Ilija Šaula u pesmi (Zapis srca), a ja čitalac imam li prvo na bilo šta osim, da u tišini svoje sobe...

Noć u sebi k’o knjigu listam,

komentarišem jednu pjesmu.

Ali ne jednu pjesmu, i ne komentarišem, ja upijam misao koja je nezaustavljiva u vremenu i prostoru. Vraćam svoj pogled u prošlost a sadašnjost otkrivam u stihovima.

Posrećilo mi se da, eto, odavno pamtim.

I ko zna ko je od nas koga

u kome pronašao,

bližnjega svoga ili pretka dalekoga!

(Zapis srca), namerno kao pečat stavljam na kraju mog pisanija, koje je nenamerno izazvano, a napisano sa velikim zadovoljstvom.   

Sebi možemo oprostiti,

a onda i svakom drugom,

ali zaboraviti ne.

Zaboraviti, ne nikako, ne sme se zaboraviti dobro koje svetli, u svakoj napisanoj reči, stihu, pesmi, Ilije Šaule!

Branka Zeng,

u Pančevu, 09. 01. 2017.

na dan, Svetog Stevana!