Adresa za sad nepoznata

Hoću iz ovog nepokreta

vremenskih zbivanja nova

da izraste samonikla cvetnica

bez dodira ruke njenog semena.

Opijena mirisom provlači se

noć u tmini svetlucaju njene oči

zvezde nad gradom gube sjaj

pred najezdom uličnog svetla.

Tiho je šaputala nejasnog govora

ili muzike nalik buki nesklad

osećanja iz ničeg proistekla

rađaju nove bezimene ulice.

Zaboravljene table sa natpisom

u šutu zaostalom nakon gradnje

na mestu stare od ćerpiča

kuća betonskih zidova bez duše.

Nemi prozori bez pogleda

čekaju život da se desi

da progledaju iza zavese

sa balkona da se slije voda.

Možda postave tablu sa imenom

novu da se zna adresa primaoca

pošiljku kad pošalju iz cvećarnice

olistalu i rascvetalu biljku.

Grad kao ovaj isti nije

drugi se rađa na mestu kraj reke

iz prvog su otišli oni koji su ostavili

svoje iz sebe dali i žive iza njih.

Dlanovi

Imam u rukama sveznanje

dodira kao pogled u daljinu

nevidela osetim vrelinu

blizine nepoznate kad osetim.

Osvrnem se na ono prošlo

tek onako naviku da sačuvam

stečeno iskustvo da propustim

ispred mene da ide.

Ulica i pas kad zalaje

izgubi tišinu dok prolazi stranac

kraj kapije ni zvono ne bi glasnije

od škripu zarđalik šarki uljeza najavilo.

Pomeram figure šahovske klovnove

iz svojih snova zamajavam smehom

nadom se izmigoljim u neprilici

gubitnika glumim i lažem.

Ono što imam jeste istina

reč izgovorena i misao

koren predaka u kaldrmi urastao

pod krovom nebeskim putnik sam tek.

Žao mi je

Žao mi je,

za svaku suzu koja niz obraz

nedužnog ostavi trag.

Žao mi je,

za svaki vapaj od nemoći

iz grla što se ote.

Žao mi je,

za sve tuge nezaboravljene

urasle u dane života.

Žao mi je,

izgubljenih mladosti i starih

ostalih da se sećaju.

Žao mi je,

beskrajnog haosa nepravde

lažnih zanosa.

Žao mi je,

nevidela istine i pravde

za sve da ima nade.

Žao mi je...

Ja neću žaliti kad mutne vode

odnesu sa sobom cvetove modre.

Žalit ću samo celog svog veka

što ja videh naličje sveta.

Dan koji je otišao

Kad utihne dan

svi osmesi nestaju u mraku

skriju se i tihuju.

Kad sunce prekrije oblak

ono sija i greje

čeka trenutak.

Kad vidiš suzu

u oku znanog i neznanog

ne znaš razlog njenog nastanka.

Kad shvatiš svoju misao

da li možeš da je zaustaviš?

Umeš li sebi zabraniti

nameru pre ostvarenja?

Ono iz prve strofe

čuvam za odabrane

putnike namernike.

Ono iz druge strofe

uvek je prisutno

nevidljivo traje.

Treća strofa budi radoznalost

tugu pomalo ljutnje

i želju da suza nema.

A ona četvrta

nju jednostavno treba

ignorisati.

Ostavim vreme

Raširim prostirku šarenu

nalik je ćilimu jarkih boja

crvena kao krv, život traje

nakon tkalje na nju sećanja

nisu izbledela.

Na zidu slika, potamnela

vremena davna zaustavila

na licu ozbiljan pogled

upire u gledaoca i ne zna

za njegovo postojanje

taj lik.

Jedan niz isprekidan

kao linija na dlanu

iz osmeha u tugu i tako

prolazi, smena godišnjih doba

mladost i starost pod ruku

snaga i mudrost.

Ostavim vreme kako bih videla

svoj lik u ogledalu isti iz dana u dan

fotografije negoduju, istina

bledi, sjaj u oku dok nestaje

želja u mirisu jutra se krije

i poju slavuja.