Kada list zatreperi

Imam sve svoje na ova dva dlana

da ponesem kao darivanje imam

tišinu u duši koja me budi i cilj

nameru da dosegnem putem slova

smišljenu reč da bacim kroj i nova

kreacija smisla da postane želja

stvaranjem da se ostvari ona

od koje ja sebe od sebe uzimam

ono što znam da umnožim

da složim redosled stih po stih

na linijama dlanova dok čitam

isprekidanu nit života nastavljam

ovako pišem i gledam list treperi

miluje ga večernji povetarac.

Adresa za sad nepoznata

Hoću iz ovog nepokreta

vremenskih zbivanja nova

da izraste samonikla cvetnica

bez dodira ruke njenog semena.

Opijena mirisom provlači se

noć u tmini svetlucaju njene oči

zvezde nad gradom gube sjaj

pred najezdom uličnog svetla.

Tiho je šaputala nejasnog govora

ili muzike nalik buki nesklad

osećanja iz ničeg proistekla

rađaju nove bezimene ulice.

Zaboravljene table sa natpisom

u šutu zaostalom nakon gradnje

na mestu stare od ćerpiča

kuća betonskih zidova bez duše.

Nemi prozori bez pogleda

čekaju život da se desi

da progledaju iza zavese

sa balkona da se slije voda.

Možda postave tablu sa imenom

novu da se zna adresa primaoca

pošiljku kad pošalju iz cvećarnice

olistalu i rascvetalu biljku.

Grad kao ovaj isti nije

drugi se rađa na mestu kraj reke

iz prvog su otišli oni koji su ostavili

svoje iz sebe dali i žive iza njih.

Dlanovi

Imam u rukama sveznanje

dodira kao pogled u daljinu

nevidela osetim vrelinu

blizine nepoznate kad osetim.

Osvrnem se na ono prošlo

tek onako naviku da sačuvam

stečeno iskustvo da propustim

ispred mene da ide.

Ulica i pas kad zalaje

izgubi tišinu dok prolazi stranac

kraj kapije ni zvono ne bi glasnije

od škripu zarđalik šarki uljeza najavilo.

Pomeram figure šahovske klovnove

iz svojih snova zamajavam smehom

nadom se izmigoljim u neprilici

gubitnika glumim i lažem.

Ono što imam jeste istina

reč izgovorena i misao

koren predaka u kaldrmi urastao

pod krovom nebeskim putnik sam tek.

Žao mi je

Žao mi je,

za svaku suzu koja niz obraz

nedužnog ostavi trag.

Žao mi je,

za svaki vapaj od nemoći

iz grla što se ote.

Žao mi je,

za sve tuge nezaboravljene

urasle u dane života.

Žao mi je,

izgubljenih mladosti i starih

ostalih da se sećaju.

Žao mi je,

beskrajnog haosa nepravde

lažnih zanosa.

Žao mi je,

nevidela istine i pravde

za sve da ima nade.

Žao mi je...

Ja neću žaliti kad mutne vode

odnesu sa sobom cvetove modre.

Žalit ću samo celog svog veka

što ja videh naličje sveta.

Dan koji je otišao

Kad utihne dan

svi osmesi nestaju u mraku

skriju se i tihuju.

Kad sunce prekrije oblak

ono sija i greje

čeka trenutak.

Kad vidiš suzu

u oku znanog i neznanog

ne znaš razlog njenog nastanka.

Kad shvatiš svoju misao

da li možeš da je zaustaviš?

Umeš li sebi zabraniti

nameru pre ostvarenja?

Ono iz prve strofe

čuvam za odabrane

putnike namernike.

Ono iz druge strofe

uvek je prisutno

nevidljivo traje.

Treća strofa budi radoznalost

tugu pomalo ljutnje

i želju da suza nema.

A ona četvrta

nju jednostavno treba

ignorisati.