Rešetke

Pesmu guše!

Nestaju mi osmesi, beže od mene.
Umorili su se, od prisile usne izvijene, 
mršte se obrve, boraju čelo.
Oblak se sivi nadvio, mračno, dan,
noći nalik je.
Iz sna odbegli snovi lutaju,

neostvarenim putevima,

samo tišine tutanj odzvanja,

eho kao opomena mogućoj lavini.
I sve se ponavlja,

priča je ista, tek mala izmena scenarija.
Kulise liče, nijansa sive nalik su onoj od pre.

Istiće mi vreme, strpljivosti sviklo.
Gledam je u oči, moj odraz u ogledalu,

ja, u praznini svog pogleda.
Tonem u sopstveno ropstvo, okovana.
Hoću li se zagrcnuti?

Postoji li zelji za novim udahom?

Kao novorođenče vrisnuti.
Početi iznova,

roditi se u novim odorama,

sopstvene kože oslobodjenja?

Godina

Rađanje
mir, noći naruši glas
vrisak osvoji sjajem

Dan
najavi cvrkutom, zamahom krila
objavi prvo poletanje

Budi
svoj početak iz jutra
snagom napojen

Novi
nepoznat sebi, drugim
nezavidan, nezavisan, svoj

Smisao
da svakom trenutku
smislen ka budućnosti

Život
posluša glas, onaj,
iz dubine sebe

Daje
ne očekujući u nadi
povratka

Istom
putanjom idemo, iste reći čujemo
sjećanja nam se razlikuju

Misao
putuje brzinom munje
treptaj dana u nizu

Jesen ovogodišnja

Jesen je nešto pobrljavila,

iskočila iz koloseka, sunovratila se

proleću u zagrljaj, zalud je košava

k' pameti priziva, šumom suvog lišća,

kovitlac prašine iscrtava tragove,

one njene šarene jarke, tek da bojom

potvrdu da, svog vremena i trajanja.

Igra se kratkim rukavima, lepršavim suknjama,

podsmehuje se šalu i kapi, jakni pod rukom,

zalud jutrom ponesenom.

Jesen je sebi suprotnost postala,

zimu će kao da prevari, nada se, nada,

dama u šarenim haljinama.

Dan za danom

Odlazi dan...

dani se u prošlost sele

bez povratka, nisu kao lastavice

ovog leta, beše ih više nego lane

cvkutale i preletale za mušicama.

Odlazi dan...

još jedan u nizu, zapravo,

dva paralerna, isprepletena,

oni koji se pamte i osmeh bude na licu

ili oni koji tugom namrače čelo izboraju.

Odlazi dan...

možda to ja ne vidim...

odlazi moja misao, daleko ispred mene

zastane i čeka, sve sporiji korak

ka njoj me vodi.

Odlazi dan...

odlazim za njim, nepovrat mami

ka sećanjima u kutiji, pisana davno

svedok su postojanja dana, postoji,

postojao je, dan tek izbrojim.

Odlazi...

godina za godinom,

umorim se od broja, uspomena,

davanja i primanja, naslonim glavu

da odmorim, da stignem, misao, da zapišem.

Sunce u zrnu ljubavi

Tišina u sobi

miris toplote

u ruci čaša

crveno iskričavo

oplelo venac mekurića

prozračno kao jutro

davno

putujem ka prošlosti

ispijam blago opor gutljaj

sećanja naviru rekom

talasi nekom donose

nekom odnose

a mi

bili smo deo te prolaznosti

jesen nam purpurom obraze zarumenela

od pogleda kriomice i osmeha

dodira ruke usplamtala mladosti bujica

razlivena

ponela nas je želja

veselju berača rujnih grozdova

tom daru od Sunca i znoja paorskog

dali smo sebe dobivši na dar godine

ljubavi

razmevanja

snagu u uzajamnom poštovanju

zagrljeni pretočili smo se

u jednu misao postojanja

dok traje i jedno od nas

a posle

ostaju kapljice iz zrna koje se ispijaju

i uspomena.