Vetrovita inspiracija

Ostavim sve svoje

tragove vetrovima

izbrisane trenutak

imam ovaj svoj

odlazak istog odlažem

slovima zabeležen

traje kao vreme

koje pamtim izbledelo

godinama bezbrojnih događanja

progutano halapljivo proživljeno

uzimam ogrubelim rukama

zemlju plodnu rodonosnu

semenom je darivam za hranu

za godine koje će doći

posle mene i reči zapisa

koji ostaju

hoče li trajati

zavisi koliko istine

ponesu u naramku

i žara koji će zasijati

u oku čitatelja.

Nagoveštaj

Bilo bi fer sa njegove strane

bar nagoveštaj plana da naglasi

onaj koji je skovao za mene

koliko vidim nešto se iskomplikovao

nisu mu misli bile bistre

nešto je opasno smutio

kada je mene u svoj vrtlog bacio

nije vredeo ni moj plač ni vrisak

prvog udaha zavrteo je vrtešku

vašar je pravi stvorio

tek sada vidim zapravo nejasno

da se on moje budućnosti boji

od mene traži da budem jaka

a on se skupio u ćošku i drhti ko trska

„Šta si zakuvao, to sad kusaj.

Ti si kao neki junak, da ti pružim ruku

iz blata da te izvuće, ej, živote.“

od vetra se uplašio pod moje okrilje skrio

spas da mu mu budem u oluji

ni delić tajne ne otkri mi

životnog puta koji mi nameni.

Nešto onako lalinski

Ja nisam od onih,

pogleda unazad okrenutih,

smrknutog lika, neveselih.

Samo tek mimikrija u meni

inati se i oblakom

vidik mi muti ta kap...

Preliva se u čaši

i neka je,

neka svoj put putuje.

Meni, sve jedno je,

umem u sebi osmeh da gajim,

biljku cvetnicu, osmehnicu.

I nisam od onih,

suprotna sam, samo, to ne vidi svak'

neka sam, kažu, od inata.

Jesam,

to nije lako, ali, ja ovako,

osmeh imam, ko vidi, video...

Biram kroj za vreme

Da li ću znati

u trenu da prepoznam trajanje

skrivene misli u obliku reč

dok iskazuju nemih usana

tek u oku da ih pročitam

da živim u njihovom odjeku.

Ostavila bih breme svojih snova

pošla lakog koraka ka trpezi

jeke koja u srcu stvara iluziju

možda istinu bitnu il' ne

zalud je govoriti gladnom

ukus je nebitan.

Svila sam neukrotiva za kroj

bilo kakav onako lepršav

stih prirodi nalik promenama

kao vreme u kome stvaram

batik oslikava moje sve

sadašnjost jeste.

Ovaj grad u mom tragu

na ulici pas lutalica

stari mačak na prozoru drema

u zdeli jaje prodajem deset dinara komad

ima li takvih slika pitam

tamo da li ću znati?

Razmišljanje

Rasipa svoje ustajale dane

umorne ruke polaže u krilo

bledilo lica okreće suncu

ni pogled nema ka njemu.

Glas bi da pusti da se vine

pticama u visine da bude drug

ta reč jedina koju bi da da

zastala je kao kost u grlu.

Dlanove svoje žuljevite

poklonila bi radu kojem je svikla

pobegla bi iz ove tišine

u huk zabrektalih mašina.

Muk razibja svaku želju

iz te buke u beg bi samo

muzikom tipke tastature

slovima pišu njene ruke.

Jesam li to ja ili nisam

od svojih želja stvorila stih

razbila poslednji bedem

kao reka razlila se.

Što beše davno opet se zbiva

taj krug upisan na rođenju

nije ni prav nije ni kriv

svako svoj vrtlog ima.

Od svega utekoh sem od sebe

pratilja verna uvek je tu

ma to je samo glupa varka

ne možeš biti niko sem ti.