Nekada beše...

 

 

Menjam se, ruše mi temelje

tradicija niskih ušorenih kuća

banatskih pokrivenih biber crepom

i čuvarkuća rascvetana pod vrelim suncem.

 

Nestajem, pod pritiskom brze gradnje

spratnice ogoljene bezdušno gutaju

u uglu bašte žbun racvetanih zimskih ruža

mirišu nekako oporo, poslednji put.

 

Udišem, nestajući miris detinjstva

mladosti i uspomena ove zadnje jeseni

lutam u nadi zaboravljene muškatle

na kibic fensteru, možda ću videti.

  

Sliku, da ponesem u diši da traje

dok neonka razbija tamu sobe

kao grad gubim svoj lik u magli

radujem se oslabljenom vidu.

 

Sada, mogu da gradim onaj stari

ponesen u srcu dana kada rađanje

najavih plaćem, isto tako i početak

umiranja koje će zvona objaviti.

 

Nisam više onaj stari nastao od paora

i gospode, sada sam samo grad i život

koji se živi van sokaka iza zaključanih

vrata na ulazu interfon, a beše...

 

Da, beše nekada kera, ona mala crna ili bela

pulin, lajava, kada neko otvori kapidžik

il' proviri kroz tarabu, pocrnelu od vremena

Da, sve to beše... Kako god, grad i dalje živi!

Snaga reći – Branka Zeng

 

 

Osvrt na „Okreni se gde sunce greje“ Ljiljane Milosavljević

 

Prosipamo reč, u nameri da svoju misao, osećanja, izrazimo. Govorimo belini papira, ili kako je to sada praktičnije, svetlucanju monitora. Čuvamo zapise, uspomene, u zaboravljenim kutijama, izviru u nevoljnim trenucima. Imamo  samo sebe, i dug pristigao na naplatu, dug ljubavi pružene ili je to obaveza života za život. Kako god bilo, zatiče nas nepripremljene, možda ponešto i znamo ali iz priče drugih, lično iskustvo je sasvim druga slika. Postavljamo se kao zaštitnici svojih najmilijih, stavljamo sebe na prve linije svakodnevne borbe, rata koji je unapred izgubljen, samo što još nismo svesni da je kapitulacija potpisana, jedino je njen datum neizvestan, nepoznat. Noć, tu  dugu neprolaznu tamu živimo, dok dan proleti kao ptica kraj prozora.

 

Šeststo pet dana, šeststo pet noći, naplate, posisanog majčinog mleka. Tuge i revolta, nemoći da se u svakom trenutku postupi na pravi način. Pritisnuta godinama, životom koji prolazi kraj nje, Ljiljana Milosavljević živi za svaku kaplicu znoja koji je njenu majku oblio dok je ogajala svoju decu, sina i ćerku. Sve te godina ubrzano promiču kroz sećanja njene majke, ljudi, imena, događaji, i sve to u jendom košmarnom ringišpilu koji se nepredviđeno okreće, menjajući smer. Kako izdržati i pravedno postupiti, pritiska i majku i čerku. Majka nesvesna, tek u nekim trenucima vrati se stvarnosti, ćerka, pritisnuta realnošću, bori se sa nevidljivim i nepredvidiljivim neprijateljem koji joj otima majčinu nekada zdravu i jaku pamet. „Okreni se gde sunce greje, ne gledaj gde kiša pada“ izbijaju misli u rečima starice, poruka, proživljenog teškog života. Jedino sunce koje Ljiljani Milosavljević tih šeststo pet dana jeste reč, ona reč koja ostaje zapisana i koja daje snagu da se preživi noć i dočeka dan.

 

Čitala sam zapise Ljiljne Milosavljević, tih dana dok je trajala borba unapred izgubljenog rata, čitala sam ih i posle kada se dvoumila da li da ih ukoriči, da im da oblik književnog dela. Pročitala sam ih, ukoričene, „Okreni se gde sunce greje“ odzvanja mi u mislima, i nemam suze u očima, ne, nije to ni tuga. U pitanju je jedano duboko osećanje koje je teško pravilno protumačiti. Zapravo pitam se, koliko snage ima u osobi koja šeststo pet dana i noći bije bitku sa životom, izgubi rat ali, na svojim ramenima iznese pobedu nad iskušenjima koja je uspešno savladala a iznad svega, sačuvala sebe, vratila duga svog rođenja i pokazala veliko čovekoljublje.

 

„Okreni se gde sunce greje“ je književni dokument vredan pažnje, možda i kao priručnik za one koji će se možda jednog dana obreti u sličnoj situaciji, neiskusni i nepripremljeni da roditelju treba da budu roditelj. Svi mi na početku smo u pelenam, poneki na kraju... mnogi toga nećemo biti svesni, deca, u međuvremenu odrasli i već u pododmaklim godinama, teško prihvataju činjenicu da se uloge menjaju... 

Na Ivanjdan, 2020.

Danas, raspletem zapetljano

zeleno granje, svijem na grudi

sklopljenih ruku, pogunute glave,

u nemoj molitvi, razgolim dušu.

Za zdravlje, za ljubav, za život,

onima kojih nema više, uputim molbu,

brinite za nas i odbranite nas, od zla i sujete,

poljubim Ivanjsko cveće, ispleteno u venac.

Vernik i paganin, ateista, rastrgana u vremenu

upirem pogled ka visinama, zaustavljam se u rečima,

verom da dobro, kao i Sunce posle kiše, mora ponovo

nastaviti krug, da li ću biti u njemu, ili ne, njega će biti.

Danas, ostavljam sve svoje zablude u kutiju uspomena,

postavljam nove temelje za zakasneli početak,

Možda, kada prospem sve zrnevlje, godinama čuvano,

nova će livada cvetana osvanuti na belom platnu.

Drago mi je da nisu svi poput vas

Zagledani u svoj mali svet

ogrnuti svilenim plaštom

slepi za jednostavnost

za znanje koje ne mogu sagledati

upiru svojim prstom ka uništenju

vrednosti koje traju i misli

koje teže višim ciljevima.

Ako je vreme prošlo ljudskosti i znanja

odreknite se naučnika na čijem znanju

počiva sadašnjost, odreknite se svih udobnosti

i tog vašeg svilenog plašta

goli pretvorićete se u ljudsku nulu

nemorala i neznanja.

Marionete ste tek materijalnog dobitka

prazni i ništavni otići će te u zaborav

ili tek bićete primer kakav čovek ne treba biti!