Moje su ruke, recimo,
umorne od odricanja.
Odmahivanja, i odbijanja
stvarnosti, ogrubele svakodnevnice.
Neistine i istine koja guši nepravdom,
osmehom dobročinstva, zloba maskirana.
Nisam se privikla, nisam se odvikla,
nisam ni za ovde ni za tamo.
Ne umem osmehom da uzvratim,
ni zlom da se zlu suprostavim.
Moje su ruke, recimo,
slabe da uzvrate.
Udarac, milovanje, rukovanje,
tapšanje po ramenu, i lažne zagrljaje.
Moje su ruke, odbile poslušnost,
upijaju toplotu Sunca i beleže.
Simetrija događanja, kao klatno,
putovanje svemirom a pogled ka nebu,
nada se kiši, ima li logike?
Нема коментара:
Постави коментар