Мантра - Горан Иванковић

Има ли страха ?

Од немиле вечности

У срцу мом.

Кад ми душа у сутон зађе,

Кад затаји светло

У искри ока.

Кад се угаси

Што се упалити само једном може.

Да ли је то зебња,

Радозналост

Или нужност битисања

Што нагони моје мисли

На спрудове неистраженог царства.

Желим да верујем

У све оно, у шта сумњам.

Да је Бог онакав

Каквог га ја видим.

Птице лете

А ја желим бити птица.

Зашто Боже ја не могу да летим?

Можда ја јесам

Али Ти ниси по лику мом.

Сградио сам монаха у срцу

Челичим га одрицањем својим

Само незнам чега сам се одрекао.

Истине или лажи,

Добра или зла,

Чудновати су путеви Господњи.

15. нов. 2011.

...jednosmjerni tragovi... - faraonn-Radovan Nedović

........moje cipele
me čekaju
i sanjaju budjenje
zaspale sjenke
od čovjeka
...moje stope u snijegu su ostale
i vode me da me ne vrate
a ti
prijatelju ili
brate
moraćete sami da vrata
otvarate...

претворићу се у брезу - Ljiljana Milosavljević dev. Pirić

машу ми

у пролазу

сваког дана

годинама

поглед у висину вуку

радују ме зими

белином грана

из песама

посекоше их једног дана

питао ме нико није

нема стабла

нема грана

суза одјекну тишином

претворићу се у брезу

написа песник

лептиру са пања

посекоше не једну

посекоше све

и ником ништа

свима ништа

ZIVOTNI PUT - Tomislav Popović

Svoj put vise ne sustizem.

Odlazi sve dalje i dalje od mene.

A zurim!

'Itam, kao i prije.

A put mi je sve duzi,

ili mi je korak sve kraci?

Zastanem;

da nisam mozda na tudjem putu.

Ne!

Svi moji putokazi su tu.

Tu su moje vrzine,

moji krajputasi,

moji vocnaci i livade.

Poznajem svoje travnate trotoare.

Evo i mene poznaju.

Pozdravljaju me u mimohodu,

iz dvorista, sa njive,

iz baste sa livade.

Daruju me osmesima,

kao da me dugo nisu videli.

Poitam brze!

Sve stane, samo put odlazi.

A ne znam kud.

Ka nekom cilju,

ili kraju?

Ako bezi od mene,

ka nekom cilju;

treba mi nova snaga.

A nje vise nema.

Ako zuri svom kraju;

Kako ostati na njemu sto duze?

Pokusacu.

Poitacu jos brze,

cilju ili kraju sve jedno.

Znam!

I cilj i kraj su moji.

Neznam samo,

koliko je jos put dug.

Jutra-majčinska - Radovan Nedović

… ideš i ne staješ

ideš i ne prolaziš

kako to

i kako ne vidiš

koji putevi na vode

nikud

ne vode i samo guše putnike

nekakvim sretanjem

sretanjem koje oduzima glas

i postojanje nečega

i ako nema ništa

tebi sam okrenuo vjetrokaze

i nema vjetra opet

makar me i odnijeli

odnesenost je milost

majke

ili orla a oboje su jaki i

nikada ne ostavljaju

tebi mjeseče reči ću

samo jedno

ne kreći nikud

prije zore

morao bih zore

jednom da prepoznam i ja

makar kaluđerski

otišao je talas na kome je jahala

moja nada

nada i tišina nenadanja

sve u paketu

kao lijek i

protiv-otrov

zastani i ne gledaj me

snaga je moja u programu

vatro sjajem zadojena

kao djete

sa grudi majke kad zaspalo

nova jutra sanja

jutra-majčinska

........ - Nevena Ugrenović-Iskrica

Nisam htela ništa reći

samo gluposti neke

prave reči u dubinama

rov prave ne daju se tako lako

gotovo nikad nisu tu na jeziku

u ustima da sačekaju da se ispljunu

nemaju vremena

a znam ih znam ih

kada sam sama

kada pada kiša

kad se zagledam u mrak

i opije me neka tama

znam ih i kad ne dozivam

i rekla bih

ali ćutati jedino smem

lakše je

istina lomi staklo u želudcu

i dok do usana dođe krvav je trag.

ПРСТИ ЈЕДНОГ КЛАВИРА - Новак Ђукић

Дајте ми прсте једнога клавира,

Што ме душом купише, кад поче да свира,

И у срцу да копа, откида и дира.

Хоћу само њих јер, признајем,

Бирам,

Само бих са њима сад могао да свирам.

Ако ми их не дате

Видећете мрца,

Што пати и труне,

Умире и грца,

И куне,

Дан када је срео те руке,

Тај мозак, ту душу,образе и очи,

Дан када у мени нешто чудно скочи,

И крене,

И однесе ми сваку трунку мира,

Дан када је она отишла од мене,

И однела прсте једнога клавира.

И ако се некад опет роди таква,

Са очима прозирним и душом чистом,

А неће,

И ако је сретне неко сраман као ја,

А срешће је,

Нека је пита,

Оно што сам ја хтео питати,

Једну девојку,

У једном времену које је прошло,

Са једном мишљу,

Са само једном мишљу,

Коју је ја нисам питао.

И ако она,случајно, буде свирала клавир,

А он у песмама буде тражио смисао,

Нек' напише за њу једну песму,

Као што сам је, на пример ја, написао.



NEVREME - Vlada Perić

svoj sam i božiji

svoj koliko prkosim

i božiji koliko se povinujem

shvatam

ponekad

ponešto

više velike

no male stvari

shvatam nevreme u kome sam

shvatam šansu u kojoj sam

shvatam

i ne bavim se kukanjem

i skaknjem u dalj

jer vreme dobijamo na poklon

a nevreme sami stvaramo

zato ostavljam

kazaljke na miru

i ne gnjavim mnogo kalendar

jer možda ja

i povlačim konce

ali ih svakako ne držim

no to nije mana

to je sudbina

sudbina moja

sudbina tvoja

sudbina ljudska

a manu će već

svako svakome naći

bez mnogo traganja

i sa žarkom željom

s tim što ću ja opet

naškrabati nešto

i mane svoje

zloupotrebiti na kratko

jer poezija

to je moj život

jer poezija

to je život uopšte

a sve ostalo je pitanje

umeš li živeti

Da ne pevam - Milan VIšnjić

Ponekad pevam
i kad mi do toga nije
da pomisle dušmani
da lepo mi je

Kad svi odu
i niko mi se ne javlja
samo pesma
nikad me ne ostavlja

Kad ruši se sve
što odavno sanjam
kad posrćem
na pesmu se oslanjam

Da ne pevam
da sam drugačiji
vidik moj bi
bio još tamniji

+ - Aleksandra Mladenović

O, mili ljudi, nece iz grudi

ma, srce ludi, duša se trudi

rima joj sudi; to damar kudi

prirodu ćudi.-

Pesma se budi.

O, dusi jada, rovovi pada,

ma, pevam sada ,u moru strada

to mnome vlada, ovde i sada

bojište hada.-

Pesnik se nada.

O, hoće, tu je, u reči kuje

tajac se čuje u bilo oluje

ma, trnci struje; stvaranjem huje;

Da očaje truje-

Pesnik to snuje.

O, nema više, negde gde biše

kapi bez kiše, to srce diše

i dušom brise; ma, slapove njiše.-

tiho ,sve tiše…

Pesma se piše.

O, ljudi, leka, u reci reka

to krvna i meka u venama čeka

bliska, a daleka; ma, učini jeka-

od pelina mleka.-

Pesnikom čoveka.

PEČAT-Emina Vlahović

Čuj pesmu moju
još ovaj put.
Kažu, pesme lažu...
Moja je jedina istina.
Sudbina...
Stvorena u samoći,
dok Tamom lutam.
Nek te ne zavara
tuga njena,
niti suza svaka izlivena
u mračnim vilajetima uma.
Nisam gubitnik
da u bezdan potonem.
Ni pobednik , da slavim,
da ječi Svemir.
Samo sam duša jedna,
okrnjene sreće,
srca izrešetanog bolima.
Borac perom,
umesto mačem.
Žena jaka,
a tako slaba.
Da pesmom kažem
ono što očima nisam.
Da izlijem u reč
ono što bi da vrisnem.
Sanjam danima,
noćima radjam.
Čedo po čedo
od misli i reči ukršteno.
Zadojeno sa malo
oporog vina.
Okupano suzama.
Miriše na dušu.
Bez i malo stida,
poradjam ono najtananije
iz dubine svog bola...
Pesmu,kao pečat na ime tvoje.

NEDELJNI RUČAK - Nada Petrović

Nedelja… Još jedna… A ko ni jedna dosad…

Belolučim paprika I mislim da li ih voliš… Dodajem paradajz seckani I znam da to voliš… Razvlačim kore za pitu I stavljam sir I spanać… Spojeno I razdvojeno… Ne znam šta od toga voliš…Meso miriše I kolači… I supa tek treba da provri.. Nedeljni ručak bez tebe… A to ni malo ne volim…

Уморна сам помало, а мисао ми се око твоје снаге вије... Да ли је замор учинио своје... Кувам кафу и чај и оба из исте шоље пијем са осећањем да се недењиво не да раздвојити...Као ћирилица и латиница које несвесно као боје у тканици мењам...

Osećam da si istim kuckanjem zarobljen... Pogledom u daljinu... I da nas daljina sada jedino spaja... Daljina kojoj naslućujem kraj gledajući kroz tvoje oči...I pitam se da li ta daljina nepregledna svesna je sopstvenog kraja...

Недељни ручак ... Још један... Ал ко ни један досад на даљину мирише...Остављам времену долазећем да јеловник за све будуће недељне ручкове допише...

APATRID

Ja nemam svoj ar i hektar

Moj busen jos nije izniko

Pesmu da nasejem snagom

Da se primi nahrani se sokovima zemlje.

Kamen moj nije jos izrasto

Pesmu da pritisnem

Da se okoreni i vine u oblake

Ozeleni i procveta.

Snovi su moja domovina

Hodam po tankoj žici

Sa nožem u zubima da vadim oči i sečem jezik

Svakom kome se prohte da mi šapne nešto o istini

Ja sam senka rođen na asfaltu

Pod sajem neona u mirisu benzina

( Duh radnika,seljaka i inžinjera )

Urastao nokat na kažiprstu

Koji pokušava da isčačka pola mozga na levu nozdrvu.

Milan Milutinović

Leti, malena ptico

Leti,malena ptico,

kad ti je Bog krila dao,

i ja bih opet probo,

al sam već stoput pao.

Leti,nemirna tačko

i beskrajima prkosi

dok imaš krila

i želju koja ih nosi

Leti za sve beskrile

i sve prizemljene,

a kad izgubiš snagu,

crpi je iz mene.

A ja ću da se molim

za sve snove neispunjene,

i da te slučajni hitac,

sa puta ne skrene

Leti dok imaš veru

koja ti krila nosi,

Leti ,malena ptico,

pokaži beskraju ko si.

Milan Višnjić