Fenjeri duše moje

Ne mogu da ti pisem

drugaciju pesmu

sem jednu u kojoj dišem,

poletnu i srecnu..

A tako bi zaplakati htela

da odahne duša krhka,

u bolu neizbežnom,

bar u jecajima smela.

Osetim u trenu sna,

doći ćeš u noćnoj tmini.

Postaćeš moje drugo ja,

disaćemo skupa u tišini.

Prodje me bol iznenada,

na licu osmeh zablista.

Uvek se negde prikrada

tvoj lik u oku kao suza čista.

Zato pesmu ovu pevam,

na pola sreće, pola tuge.

O tebi noćas snevam,

trčim ispod duge.

Osmeh mi uvek mame

sećanja na oči tvoje,

Zvezde najdraže u tami,

fenjeri duše moje.