Prosule su se niz kaldrmu
umesto topota, reči.
Grube, bez cilja ogolele,
ispijene, tuđe, nemile.
Ulicom utihnulom kao pred oluju…
Prolaze, posustaju nepoznate
a namerno prikrivene u osmehu Arlekina.
Lebde u otkucaju svojih odbrojavanja.
Nestaće u jarku kraj puta,
ožežene koprivom, sopstvenog peckanja.
Нема коментара:
Постави коментар