Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…
Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…
Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.
Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…
Нема коментара:
Постави коментар