svoj sam i božiji
svoj koliko prkosim
i božiji koliko se povinujem
shvatam
ponekad
ponešto
više velike
no male stvari
shvatam nevreme u kome sam
shvatam šansu u kojoj sam
shvatam
i ne bavim se kukanjem
i skaknjem u dalj
jer vreme dobijamo na poklon
a nevreme sami stvaramo
zato ostavljam
kazaljke na miru
i ne gnjavim mnogo kalendar
jer možda ja
i povlačim konce
ali ih svakako ne držim
no to nije mana
to je sudbina
sudbina moja
sudbina tvoja
sudbina ljudska
a manu će već
svako svakome naći
bez mnogo traganja
i sa žarkom željom
s tim što ću ja opet
naškrabati nešto
i mane svoje
zloupotrebiti na kratko
jer poezija
to je moj život
jer poezija
to je život uopšte
a sve ostalo je pitanje
umeš li živeti
Нема коментара:
Постави коментар