Prosula sam, onako u inat…
Mislili su da neču videti, čuti…
Ono sve nakupljeno u čabru,
prekipelo i ode, razli se niz ulicu.
Upija ga spržena, spečena, žedna.
Ućutala kao da očekuje provalu,
ma ne kišu, nego, provalu glasa.
Da vrisak, ali nema tog…
Tiho, polako, sokakom prošeta
ona misao, tik iz grla da prne…
učuti se, pritaji i razlije tišinu.
Zamakne kao senka u podne.
A ono, u inat, to ja onako…
Pomalo za sebe i zbog onih…
prosipam dok vreme ne presudi.
Eh, kada bih sada znala… što ću znati…
Нема коментара:
Постави коментар