Tiha je,
spava li u njenim nedrima,
nemir što umori njene belutke,
il’ nove tokove roni obalom?
Pospana,
skrivena ispod plašta izmaglice,
paperjastim injem se okitila,
tek na tren bljesne svoju nagost.
Proteže se,
pruža obalom svoja milovanja,
talas odbacuje, odvlači, uzima,
prisvaja slobodu, provlači se…
Mazno,
kao u zagrljaj pod luk mosta,
utiče svoje proticanje, nežna,
šaputava, miriše na jutro.
Putuje,
napijena snom, usnila ga u noči,
od koje je Mesec ukrala i tajnu,
skrila ju je u trenu, mog pogleda.
Нема коментара:
Постави коментар