Tihi se žubor budi, teče…
spokojna u senci pruženih grana
umivenih rosom, suzama jutra okapane.
Razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.
Ona…
prolazi, a nepokretna, obalom sputana
lomi svoju snagu od izvora
sakuplja i gubi…
Liči…
nekome ko živi, oslonac postaje
kome…?
Ostaje u trajanju svoja, istina…
Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću
lepe uz sebe, odbačene…
Ona…
putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.
Нема коментара:
Постави коментар