… kaže ona njemu, ali…
on, sve polako, a to,
što ona govori, ma daj…
mlati praznu slamu…
Prosula je vodu za njim,
kažu, dobro je, za sreću.
Vezala mu je čvor
na maramici, da se seti.
A onomd, vratio se,
da, vratio se i pita je:
„Je li, a što mi je ovo…“?
E, i tako svaki put…
Krene da priča,
sve onako iz okolo,
upetlja se ko pile…
Komšija ne pita, mudruje…
Ore, ore tuđu njivu,
onako, svake godine po malo,
njemu raste, širi se…
A onaj njen: „Ta mani ga…“
„Ta mani ga…“
Tako, godina po godina…
sve manje ima šta za uzorati,
posejati, sa polja pokupiti…
Eh, kako je krenulo…
na svom polju će biti, nadničari!
Нема коментара:
Постави коментар