Utihnu dan, ućuta se veče.
Promiču tišinom budilice,
brojiš otkucaje starog sata.
Na zidu senka, igra se vetar,
granama Hrast, kao da diriguje.
Mesec nestaško provirio je,
zavesu sa prozora polako podiže.
Kao da ruka se pruža, nežno,
poput lahora, čelo ti hladi.
Zatvaraš oči, dah si pritajio,
osluškuješ, nadaš se koracima.
I gle, prolazi ulicom…
Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…
Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…
Na grudima ti diše, zaspala…
Sanja, ili se budi…
Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec
zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.
Umoran putnik si što se prikrada,
postelji mekoj, ka snu i počinku…
Нема коментара:
Постави коментар