Prosula je svoje bisere
niz put da se kotrljaju.
Svaki je kao godina nanizana
niska na belim grudima.
Čuvana za dane tamne
pred kojom nemoćni se rasuše.
Odlaze nepovratu vrata ostala
ni otvorena ni zatvorena.
Neko bez koraka da ide
utabanom stazom neprošavši.
U mestu tren zaustavljen
prolaze ne osvrćući se.
Beli čisti kao duša deteta
nedodirnuta bolom i zlobom.
Njih je pustila da odu nekom
će osmeh na lice vratiti.
Ukopana kao stablo pamtiće
olistale izdanke neće rađati više.
Нема коментара:
Постави коментар