Iz kaveza malog mile pesme peva,
o nadi, o letu, o lepom u nama,
svoje parče neba neumorno sneva.
Ta se ptica zove……, al’ to ne razume,
u kavezu malom svila svoj je dom.
Izašla bi preko, al’ kako, ne ume,
teško njenom srcu i nebu nad njom.
Pa se tešeć’ pita, kad umine poj:
„Kako li su sestre s’ one druge strane,
da l’ provode one k’o ja, život svoj,
il’ im neko lepše Sunce, tamo,grane?“
Samo Tvorac čuje njenog bića jade,
samo On razume da l’ je srećna, tužna,
i zašto joj tako tešku sudbu dade,
k’o zatvorenika ni kriva, ni dužna.
A svakim je časom lepša pesma njena,
u malenom oku nema iskre tuge.
Pa ponosno peva iz sna probuđena:
„U kavezu,to su one ptice druge!“
Ta je sreća bila vrlo kratkog veka,
u milosnom srcu k’o što uvek biva.
„Za sestrice mile, da l’ postoji leka?“-
zapita se ona, ni dužna, ni kriva.
Ima jedna ptica, u svom svetu sama.
Slobodna je, ali tužne pesme peva.
O žalosti sužnja, o ružnom u nama,
sad za svoje sestre parče neba sneva.
Нема коментара:
Постави коментар