Inat ili...

Nisam odbegla k’o rosa ka Suncu
i nisam se vratila kao kiša.
Stala sam kao stena ukopana
prkosna i nepokorna.

Pobeđujem sebe, osmehom 
ne-primećujem, bol nanesen.
Pogled odmaram u tajni
napitak od belih latica.

Lepršavih krila Vilinog konjica
zuju pčela nalik je pesma.
Crvenija od rascvetanog maka
želja se razliva neobuzdana.

Bila je, i bila sam, i jesam,
odjek dozivanja koji se vrača.
Ravnica nepregledna kao bajka
stvarnosti u-prkos, i nisam…

Ona, koja pognute glave
skrivenog pogleda,
korača unazad, ne…
Ona sam, od prkosa, sa sjajem u oku!