Da, o
svemu što ne vidieh od bljeska
sa
visine do koje ne stigoh
letom
bez krila ptice
poletele
u mestu kao grana
vetar
kada je pozove
a ona
zelena, bi za njim...
povija
se i odlomiti se hoće,
ali
ostaje uz stablo pripijena.
Zarobljena,
okovana, slobodna...
bez
soka kad padne i hrana korenu postane.
Pisala
bih...
Bez
vida videvši,
skriveno
slovo da napišem perom
iz
krila bezkrile ptice
kao
misao odletela...
Da,
zapisaću je da ostane
slika,
reč
živa nevidljiva.
Нема коментара:
Постави коментар