Postoji tanana nit koja deli,
poetu i osobu koja tek status poete ima.
Status je prvom nebitno zvanje,
od reči on stvara melodiju,
sliku pred kojom gledaoc zastane rado.
Dok pogled upija, detalji se nižu u milozvučje,
opijaju dušu i rado se seća, reči, stiha, pesme
koja oplemenjuje.
A onaj drugi što status pred sobom nosi,
niže reči, bez reda, baca ih, gazi, pljuje.
Maše osećanjima, konfuzno o ljubavi peva,
i nema tu strasti ni lepote, ogolelo, pusto,
psovkom posejano polje prostire se u nedogled.
Kome se klanjati?
Poeti koji piše iz duše, za sebe ne ište hvale?
Ili
Status poeti što piše da se pisano dopadne,
maše on svojim zvanjem, zahteva klanjanje,
i pohvale, da sujetu nahrani?
Poezijom se mnogo pisanog imenuje,
ali samo će poezija duše trajati!
Нема коментара:
Постави коментар