Uzimam dan,
vreme da ostane utkano
u boje na platnu.
Beležim minute,
osmeha koji se razlivaju
u nijanse kao duga.
Sekunde otkucaja,
trepere u očekivanju
svedoci su trenutka.
Otimam sebe,
od davanja umornu
ruku spuštam u krilo.
Odmor za dan,
traje sat kao godina
niz isplela sam.
Iz dana uzimam,
sat u kome rađanje
jutro
daje.
Slike u ramu,
ne postoje pre
slobode su u stvaranju.
A ja,
u oduzetom satu nisam
postala odraz prapostojanja.
Uzimam dan,
sebe ostavljam prepoznatu
u izlomljenom stihu.
Нема коментара:
Постави коментар