Moj video

Loading...

Странице

четвртак, 12. јануар 2017.

Branka Zeng o поезији Милана Вишњића





 У песми, Понекад кажу: песник објашњава да не може против свог срца. Та осећања пренета речима у стих, привукла су пажњу многих читалаца, нарочито на интернету где сам се и ја први пут сусрела са поезијом Милана Вишњића.    
Реч, као поток планински. Бистра и питка, протиче, и као река тихо се таласа долином кријући у себи снагу. Пише Милан Вишњић о љубави, пише о животу, о хлебу.
Посматра људе око себе, насмејане, тужне, сањаре, и сам сања. Како би иначе песме настале, жеља да мења, да ствара, да наговести пролазност, и важност тренутка у коме постоји, присутна је у песмама. Оне као дневник чувају време у којем су написане. Као Утеха песник речима остварује сањање, о оном чега нема a постоји као жеља, и тако богатство своје множи да би могао њиме даровати оне који поштују реч. Реч која се памти, која траје. Лети малена птицо, каже песник, нудећи јој своју снагу да би истрајала на свом путу. Несебичност и радост давања чита се у стиховима Милaна Вишњића. Песма живота је песникова велика жеља, да је напише и,  Да свету дочарам твоју лепоту, И будем највећи песник макар у твом животу. Не жели он признање светско, највеће је њему признање оних који га окружују али ни тада заправо не мисли на себе. Речима осликати свакодневницу и своје окружење је дар који Милан Вишњић има. Драго ми је да имам прилику читати песме које пише, и надам се да ће након ове књиге убрзо уследити и следећа.

Бранка Зенг
у Пначеву 04. 11. 2013. год.


Нема коментара:

Постави коментар