Probudim
svoje poglede
daleko
odlaze u svitanju
magle
nepregledne zavese
nad
rekom kovitlaju snove
iz
noči zaostale miluju
se s
obalom pospanom
šapat
talasa zapisujem
kao
trag olovke ostaju
reči
od mene odbegle
osmehom
ih ispratim
tihujem
u novom danu
u
zagrljaju olistale šume
putujem
ka ušču nova
reka
postajem u nepovratku
privida
senka sam tek
zaklon
umornom čekanju.
Нема коментара:
Постави коментар