Onako
rasteglim dan
kao
nekad sve da vidim
od
jutra do večeri
raspletem
reči
u
klupko namotam
vreme
i polako
odmotavam
nit
da
mogu
petlju
po petlju
bih
nizala sate
u
osmeh
bez
suza
ali
da li
to može
iz ove
perspektive
prepune
sećanja
ukalupljene
stvarnosti
umorna
da krenem
nova
nit da postanem
koren
rastegljenog
dana
koji se budi
tek
onako... razmišljam.
Нема коментара:
Постави коментар