Tišina u meni

Zašto da sanjam

u snu budna da jesam

na putu iz koraka

iznikla travka

rose pre Sunca

da se napojim

ko zemlja žedna.

Zašto da sanjam

šum morskih talasa

kako me budi

u snu jesam

obala koja odlazi

zrnce po zrnce peska

ka dubinama.

Zašto da sanjam

oči dok njima gledam

u sebe pitam se

prlazeći tanku liniju

svog neverovanja

rečima koje tebe

napuštaju.

Zašto

razlivam umorni dan

od sna bežeći i ovu noć

uvijam u stih tišinu

neba dok otkucava ponoć

budim skriveno

u meni zaćutalo.

Zašto iz sećanja

upijam snagu za jutro

u koje budna putujem

i jesam putnik pred ciljem

prvi i nisam bez kucanja

otvorila ova vrata

za vreme prošlo.

Znam zašto uzimam

od sjaja koji se nazire

u dubinama

u neverovanjima

zrnce po zrnce

vere da mogu dalje

dok imam reči.