Moj video

Loading...

Странице

недеља, 17. септембар 2017.

Tuga





Pritiska ravnicu, na grudi polegla,
razgolitila crnicu pustahija od vetra.
Odnosi, prebira, rodnu raznosi
u reku bi sve da spere, da vrati.
Posečena stabla, poslednji bedem
pred osionim, razularenim osvajačem.
Upija se ona u oblake, kišnih kapi žedna
ni nebo nema oslonac, na ravni ništa.
Tuga, pod kapom naborano čelo paorsko,
pognuta pleća pod teretom svoda.
Odupire se, brani, i ne da volji da posustane
korak u oranici kao da pleše, lagan je.
Prosipa zamahom seme i stavlja masku,
širokih rukava da brani seme budućeg roda.  

Нема коментара:

Постави коментар