Moj video

Loading...

Странице

уторак, 12. септембар 2017.

Vreme





Idem, ponela sam samo osmeh,
onaj mali, u uglu usne da se tek
nasluti iz čežnje koju hranim
jutrima i buđenjem.

Spremam se odavno i pakujem,
ali eto, ništa ne ponesoh u rukama,
prazno, ni reč ne odjekuje, tišina
ostaje kao trag, u banatskoj prašini.

Ulivam se kao reka u tok prolaznosti,
i vreme koje sam imala razlivam
kao sečanja, nekom ko želi da pamti
putokaz, košave u krošnji jablanova.

Idem, putem koji dobih rođenjem
na raskrsnici, okrećem se i tražim
senku, nestalu u zenitu i ne znam
od sjaja, ne vidim putanju ukazanu.

Ipak, u odlasku nosim osmeh
u oku, tu iskru neugašenu, reč,
reč majke, živeće dok ima mene,
onih koji pamte, i vreme beskraja...

Нема коментара:

Постави коментар