Recimo da

I tako, ugrejem dahom dlanove,

prislonim ih na okno, u trenu

sačuvam otisak, znak raspoznavanja,

mene.

Ostavim i svoje neviđeno delo zaboravim,

dala sam ga onako lakoruko, iskreno,

nepotpisano da putuje kao pismo,

za tebe.

Razvijam novo platno, il' tabak papira

slovo da pustim, misao da uhvatim

u naletu reč da zaustavim, iz grla glas,

nedam.

Sebe u ogledalu drugih pogleda vidim,

stvaram iz ničega, iz pepela, rasutih krhotina,

odlomljena stena postajem u pustinji,

cvet.

Kap po kap, upija u svoju snagu i daje,

lepotu trenutka latica, bešumno

rasipa svoje postojanje po pesku,

nada se.