Imam u
ruci pregršt snova
nedosanjanih
priča i stihova.
Naramak
pozamašan
pritisnuo
ramena i snagu
posustalu
u danu ovom
prošlom
vremenu svog bitisanja.
Odbijam
bujicu nanosa
taloga
pokupljenog proticanjem.
Bedem
gradim od sebe da štitim
sebe
da dam umornu
sebična
samo svoja da jesam.
Ona iz
snova da se rodi ponovo
ista
da li bi bila?
Osmehujem
se sebi
kao da
bi mogla drugačije ona
istekla
iz kapi potekla reka je
žednima
namenjena ravnici
da se
da do poslednjeg proticanja.
Opstaje
u svakom danu
menja
svoj oblik naviku remeti
sanja
reči i lik nepoznat postaje
rasejana
u brazdama iznikla pšenica.
Нема коментара:
Постави коментар