Vučica
Samotna u hladnoj šumi
upire pogled ka lišću koje pada
jesen je šarenilo oko nje
neveselo zimu nagoveštava.
Odbačena od čopora
ponosna glave uzdignute
urlik u duši ne pušta da se čuje
hoda lakonoga krijući tragove.
Nije to strah, već prkos opstajanja
hajku je izbegla i nije se dala nadmudriti
mirisom hrana u zamci postavljenoj
mada, sama će teško lovac biti.
U noći skrivena pod krošnjom
pušta da je jesen svojim bojama prekrije
spava jednim okom drugim sanja
alfa je novi čopor je oko nje.
Urlik se ote iz grudi mesecu
glasom tugu odaje samo je on
nemi svedok samoće i nemoći
koja je obuzima pred zimom koja dolazi.
Нема коментара:
Постави коментар