KRAĐA I GREH - Branka Zeng

 

KRAĐA I GREH - Branka Zeng

recenzija romana

 Danilo Marić – ŽIVOT JE PONORNICA

 

Život je ponornica počinje poglavljem Siromaštvo. Takvim početkom romana, Danilo Marić svoje pisanje postavlja u viševremenski prostor. Prostor prošlosti i sadašnjosti gde glad i pothranjenost stoje nasuprot obilju trpeze koja isto tako donosi teške posledice. Oboljevanje je u oba slučaja moguće i odnosi mlade živote. Neravnoteža u ishrani uzima svoj danak, u današnje vreme kao i u prošlosti.

 

Danilo Marić dobro poznaje jezik i običaje vremena u kome se odvija priča, roman, Život je ponornica. Zapravo, to je karakteristika pisanja Danila Marića. Veliko iskustvo i znanje iz mnogih oblasti prenosi u svojim delima. Jasnim govorom i načinom pisanja pruža čitaocu priliku da proširi svoja saznanja, i doživi priču u potpunosti, tako reći kao da je i sam učesnik događaja. Osećaj radosti i nade u budućnost koja obećava, pre svega, hranu i udoban smeštaj. Tugu kad život okrene svoj tok i kada bol pritisne pleća. Sve je to prostrto pred čitaoca kao pejsaž koji preseca reka, reka koja ponire u mračnu kamenu utrobu koja može da produži život. Isto tako ona može svojim ponovnim rađanjem da prikaže ljudsku neljudskost. Neljudskost opravdanu pravednošču, sudije, bega koji daje, ali više uzima. Uzima snagu, mladost, uzima život kao zalog za poštenje, za datu reč.

Čitalac ima mogućnost da bira i može biti pristrasan, ali autor mora da sačuva neutralanost u odnosu na junake svog dela. Upravo to, neutralnost je svojstvena odlika u delima Danila Marića. Roman, Život je ponornica, Danila Marića je stavio pred veliko iskušenje. Međutim, on vešto prolazi kroz životna iskušenja svojih junaka. Beleži vremenski tok porodičnog života Sirotića, koji kao reka ponire u dubine njihovog nastajanja i propadanja. Život ponekad nije nagrada, Sirotići svoj život doživljavaju kao kaznu. Kaznu za greh, krađu. Može li roditelj, brat, nezainteresovano posmatrati lagano ali sigurno umiranje svoje dece, svojih roditelja, braće i sestara. Može li? 

 

Život Sirotića je u vlasništvu bega Ljubovića. Ljudski život u ravni života stada, begovog blaga. Ljudski život bez prava na život, bez vrednosti. Ljudski život ili kazna za borbu da preživi. Kazna koju donosi reka, suzotoka pred kojom sve reči zaneme i misao prestaje da živi. Kazna!

Život, bez prava na život. Misao koja je pratila moje čitanje ove veoma potresne priče o životu ljudi u vreme begovske vlasti, nametnula mi je jedno univerzalno pitanje – da li je krađa uvek greh...

 

Dilema koja traje od prvog svesnog postupka pračoveka. Uzeti tuđe, ne radi ličnog bogatsva, ukrasti radi života. Da li je to greh? Da li je moglo drugčije, uvek postoje šanse da se postupi na više načina. U nekom trenutku um se zamrači i pogled ima samo jedan pravac. Ubiti glad, ubiti smrt koja otima neajačad, nedužne i nekrštene.  Krađa, znao je Andrija Sirotić da je ukrasti ovcu od bega Ljubojevića greh, verovao mu je beg. Greh je prevariti i izigrati poverenje. Znala je to i Sava Sirotić, majka i žena, kao vučica pognula je glavu i svesno na sebe preuzela krivicu, greh. Sve bi podnela samo da joj porod preživi, sve pa i greh zbog krađe. Ali, da li je krađa, greh? Ko je zapravo grešan? Gladni Sirotići, ili prebogat beg Ljubojević? Čitam i razmišljam, koliko je teško živeti u obilju a biti gladan, da, paziti stado i gledati kako rođena deca umiru od gladi. Teško je u takvoj situaciji sačuvati poverenje, ostati dosledan begu koji zapravo brine o svom blagu, stadu i imanju. Život stada ispred života ljudi i njiohovog poroda. Beg poseduje pravo na život, on daje i uzima. Ima li on pravo na to? Milosrdnik, zapravo krvnik. Krađa i kazna bez prava pomilovanja, bez prava da se greh iskupi. Kajanje, da li je isto kajanje, begovo i Sirotića?

Beg brani svoje bogatstvo, Sirotići brane svoje pravo na život. Na koju stranu bi tas pravde trebao da prevagne. Pravda ne poznaje greh, ona poznaje kaznu za krađu i učinjeno zlo. Ako je greh ukrasti, da li je greh navesti svesno na krađu, da li je greh oduzeti život, a pritom ne biti kažnjen. Kako to da čovek sam sebi daje pravo da kažnjava, ima li pritom osećaj kajanja. Mnogo je pitanja na koja je teško dati odgovor, a pritom ostati dosledan, „ne ubij, ne kradi...“ Moja majka je nama deci govorila, „Ko tebe kamenom ti njega hlebom.“ Da je beg Ljubojević tako postupio posle prve krađe ovaca, da je pružio komad hleba gladnim Sirotićima, spasao bi sebe i gladnu porodicu nadolazečeg greha, krađe i kazne. 

 

Autor romana Život je ponornica ne postavlja pitanje i ne daje odgovor, prepustio je to junacima svog romana. Životu koji teži trajanju, životu koji gubi bitku, životu koji ponire i nema snagu reke da se poput Feniksa ponovo rodi iz svog nestanka. Ostaje drhtaj nemog urlike vučice i vuka nad obezgavljenim prvencem... kazna za krađu... a greh...

 

Svesno učinjena krađa po zakonima Božijim prestavlja greh. Zakon prirode ne poznaje osećanje greha, zakon prirode teži održavanju vrste, žrtvovanju zarad poroda, preživljavanju i rađanju. Čovek, Bog, postavlja svoja pravila ponašanja i poštovanja tuđe imovine. Svesno učinjena nepravda, pokajanjem se ne može ispraviti. Greh je učiniti, ali isto tako i ne učiniti, u svakom slučaju cilj će biti promašen po merilima čoveka i crkve. Reskirati, zatvoriti oči pred zakonom Boga, prepustiti se kazni njegovoj, ali spasiti od gladne smrti, svoje, svoju krv, svoj porod. Iskušenje pred kojim se nalazi porodica Sirotić, je veliko. Ima li čovek stvoren po liku Božijem, i Bog, pravo da ih postavlja tako nemilosrdno. Ima li iko pravo da uskrati život i da li je zapravo to greh. Oduzeti život pre smrti, prisiliti na lagano umiranje. Kazniti gladnog zato što je nahranio svoju čeljad. Crkva, Bog, daje oprost za greh, krađu, a čovek? Živi u svojoj krvničkoj „pravednosti“, iskupljujući svoj greh bogatim darovima, gradi česme, zadužbine. Sirotići imaju samo svoja nejaka tela i slomljen duh, obavijen tugom. Imaju i greh, grešni su zbog svog stanja beznađa. Grešni su pred Bogom zbog svog očajanja. Grešni su zato što su se svojim postupkom, krađom ovaca suprostavili nametnutom iskušenju, nisu dopustili da nevina deca umru od neuhranjenosti, na bogatom begovom imanju.

Da li je krađa greh? Ostaje i dalje kao pitanje bez odgovora. Bog ne daje mogućnost kompromisa.   

 

 

 

 

Branka Zeng,

U Pančevu, 10. 09. 2017.