Kamenko nije Sizif – Branka Zeng

 

Kamenko nije Sizif – Branka Zeng

Osvrt na roman

Danila Marića – OKAMENJENA SUDBINA

 

Čitajući roman Okamenjena sudbin, Danila Marića, ne mogu da se ne osvrnem na veliki uticaj okruženja u kojem je Danilo Marić odrastao i stasao u čoveka širokog znanja i interesovanja. Danilo Marić, savršeno vlada svim tehnikama kako pisanja tako i načinom preživljavanja na kamenim predelima hercegovačkih vrleti. Kamen, Hercegovina, večna borba čoveka i kamena. Oteti od kamena i kamenom zaštititi mali komad zemlje, ishraniti sebe i porodicu. Izboriti se sa prirodom, da li je to moguće?

  „Okamenjena sudbina“ je delo kojim kao na filmskom platnu pisac predstavlja gledaocu-čitaocu, panoramu predela i misli koje zaokupljuju Kamenka Bovana. Kamenko Bovan, najmlađi sin pokojnog Pero Bovan, odavno zna da njegova sudbina nije selo Kameno. Nema na čemu da opstane na sirotinji koju je otac teškim radom steko a još kada tu sirotinju treba deliti sa dva brata od kojih jedan ima porodicu i četiri čeljadi koje treba ishraniti. Muka je to, još je veća preživeti kao nosač na železničkoj stanici u Mostaru. Tu je i ljubav, prvo ona iskrena detinja a posle, još jača i strastvennija koja daje nadljudsku snagu da se savlada strah i da se ostane dosledan u svakom pogledu.

Kamenka i Kamenko, kao da ih je neka nevidljiva ruka povezala, od dve majke a ista ih svojim mlekom odhranila. Kamenkova majka bila je dojila Kamenki. Isto su mleko sisali, istu sudbinu delili, od malena svikli na težak rad i uvek nekako polu siti. Teška je unutrašnja borba koju vodi Kamenko sam sa sobom, kako, kako učiniti život podnošljivijim, kako osnovati porodicu na toj goleti, kako preživeti. Uprkos sudbini po cenu života, Kamenko odlučuje, napušta grad. Mnogo je mučnih misli koje muće glavnog junaka, Kamenka Bovana, njemu je Danilo Marić potčinio ovo kazivanje, najteža misao glavnog junaka je kako odabrati deo očevine a pritom ostati čovek i ne prigrabiti sebi najbolje na štetu onog kome je potrebnije. Biti pravedan i sačuvati čist obraz sebi i svojim naslednicima.

Zalazi Danilo Marić u dubine duše ljudskih sudbina, predstavlja ih do najsitnijih promisli, potstičući čitaoca da shvati borbu čoveka i kamena, čoveka i prirode. Ima li čovek snagu da nadvlada i potčini tu silu koja ima svoj plan ciklusnih ponavljanja, priroda... Pri deobi očevine, po predlogu najstarijeg brata, a po potvrdi seoskog glavara, Kamenko prihvati najlošiju trećinu, još je uslovi time da najstarijem bratu ostane najbolji deo. Svi se složiše sa tom Kamenkovom odlukom, a on stegnu srce svestan napora koji mu predstoji. Bez kuče, sa malom njivicom zaraslom u korov, kamenom pločom i pečinom. Muka, hercegovačka. Ali, mogučnost za budući zajednički život sa voljenom Kamenkom ipak ima nade. Ono što je, po mom rasuđivanju, kamen uzeo to je život na njemu nadoknadio zrelim razmišljanjem i logikom. Iz ničega stvoriti mnogo, uz pomoč bistre pameti i volje. I bi tako, uzeše se Kamenka i Kamenko, ne kamenu,  od kamena dom osnovaše a ubrzo i umilno gugutanje sina prvenca oplemeni kamenu tišinu. Od dana kada se Kamenko iz vojske prevremena vratio u Kameno, kako bi oca sa bračom sahranio, prošlo je nekoliko godina. Teških ali i veselih, naročito onih poslednjih koje je na svom malom iskrčenom imanju proveo sa svojom izabranicom i njihovim sinom.

Danilo Marić, svojom književnim načinom do tančina prikazuje život svojih junaka i svojim pisanjem im odaje priznanje za istrajnost da kao kamen opstaju. Mada, kamen nikada u potpunosti ne savladaju. Nemaju svi sreću da poput Sizifa kamen do vrha izguraju a onda posustanu i tako stalno iznova svoju izdržljivost stavljaju na probu. Tako bi i sa Kamenkom i njegovom porodicom. U trenu priroda pomahnita i u svom ciklusnom ponavljanju vrati sve svoje od čoveka oduzeto, ili, promenjeno. Stušti se kamena bujica, u trenu promeni izgled kamenog imanja, tone i tone kamena zatrpaše ulaz pečine i ona posta grob, Kamenka i njegove porodice.

Ne mogu a da se ne osvrnem na reći Kamenkovog ujaka:

„Ove tri si­je­de gla­ve is­pred vas bra­će”, kad za­vr­ši gla­var ot­po­čeo je ujak Pe­tar i na­sta­vio: „Bi­le su ve­o­ma za­bri­nu­te jer ni­su mo­gle smi­sli­ti po­dje­lu ko­ja ne bi vri­je­đa­la, a vi ste  je na­šli, hva­la vam Ka­men­ko, Vla­di­mi­re i Dra­go, hva­la vam na mu­dro­sti ko­jom ste nas i za­te­kli i ob­ra­do­va­li. Pri di­o­ba­ma, naj­za­do­volj­ni­jeg na di­je­lu, na­rod ka­že, u ži­vo­tu pra­ti­će sre­ća i sve će mu ići za ru­kom. U ovoj, po mno­go če­mu neo­bič­noj po­dje­li, ve­li­ku ši­ro­ko­grud­nost is­ka­zao je Ka­men­ko, pri­hva­tio je dio na ko­me se go­to­vo i ne mo­že pre­ži­vje­ti, ali uzeo ga je da ne bi do­pao Vla­di­mi­ro­ve dje­ce, da ne pa­te dje­ca. Ovu nje­go­vu do­bro­tu pre­po­zna­će Go­spod Bog i po­mo­ći ga da svo­jim tru­dom na­pra­vi pri­sto­jan ži­vot, u ka­me­nu i s ka­me­nom, uvje­ren sam, da će za de­ce­ni­ju Ka­men­ko ima­ti plod­ni­je ima­nje ne­go nje­go­va bra­ća. U to­me će mu po­mo­ći nje­go­ve de­sni­ce, či­sta du­ša i Vla­dar ne­ba i ze­mlje.”

Šta kazati posle svega? Ništa, nemo zastati ispred kamenog spomenika, pogled uputiti ka nebu i nemočno slegnuti ramenima.

 

„Okamenjena sudbina“ – Danila Mariće, predstavlja književno delo vredno čitanja, ono kao takvo predstavlja i važan istorijski dokaz o načinu života u vremenu kada naučno-tehnička dostignuča nisu imala uticaj na olakšanje života ljudi. Danas kada je nauka učinila vliki uticaj na ljudski život i na život same prirode, mogu samo da zaključim, zakonom prirode čovek nikada neće moći da upravlja. Priroda ne oprašta!   

 

 

                                                                    Branka Zeng,

u Pančevu,

04. 02. 2025. god.