LJILJA MMM

Od slova da ispletem ćilim
osmehom da ga zašarenim
dušom obrubim
ljubavima oživim
životom okitim
tugama izlečim
kad život zazimi utoplim
za oči mnoge nepoznate,
što u trenu na me sliče
i za oči 
što na majku pletilju svoju liče
ćilim od osećaja i reči
su sve moje pesme i sve moje priče

Ćilim

Od slova da ispletem

reči da utkam u potku

rečenica da im da smisao

misli koje je rođena

iz želje da ostane kao boja

postojana od cveta i zemlje

rukama žuljevitim darivana

semenom rasutim da daje

trajno onoliko koliko ima

očiju koje će čitati napisano.

Milo Jukić - PRIJATELJ

Pojam prijatelj je u glavama većine ljudi

kao ona mala odvratna, ali zanimljiva glupost

koju se može kupiti u poklon-shopu i drugdje,

a koju obično nazivaju ljigavac.

Njen se oblik, naime, stalno mijenja i,

ovisno o tome kako postaviš ruku,

ljigavac će dobiti novi oblik.

Tako je i s pojmom prijatelj:

ljudi uopće tako olako mlataraju tim pojmom,

tom riječju,

kao navijači šalovima na nogometnoj utakmici

kad njihova momčad postigne zgoditak.

I kad ne postigne.

Prijatelji, prijatelji:

uvijek pomislim kako bih trebao biti sretan

što ih imam malo.

To što ih drugi na desetine imaju…

Pa, neka…

Eto im ih!

Vreme postojanja

U noći praska i bljeska,

novog dana, početka

trajanja, postoji iz prošlosti

jedan tok, kojim putujemo.

Svojom voljom, a nevoljom

nošeni olujom, protiv sebe

nemamo puta izbora, do jedino

sjaj zvezde ako nas dotakne.

Obgrli i podari danima budućim,

jutrima u kojima se budimo i postojimo.

Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje

u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,

senke nevidljive, prisutne u godinama…

Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…

Gledam ih...

Subota

Novembarska

Pospana

Pod okriljem oblaka

Sivilo u prkos

Purpurnim bojama

Sigurno pobeđuje

Jesenim uspavljivanjem

Ka zimskom snu teži

Primirje nevoljno prihvata

Ali još jednom

Cvet će otvoriti latice

Zevalica kao da kaže

„Sačekaj, tvoje sivilo

i moja crvena boja

sklad od nesklada

stvoriće privid

proleća“.

Kao bumerang

Okrenule su se

prosipajući svoj teret

da ne bi otišle

kao što odlazi dan

koji se vraća

ne onakav kakav je bio

nego nov

a one

htele su biti

iste i neodlazeći

mislile su da postoje

kao i pre svog okreta

ali

previdele su lice i naličje

dva viđenja iste slike

same sebe su poništile

a ipak žive

ne mogu se vratiti.

Na vetru

Moje reči...

Nije poljub…

Napisaću reči usnama…

dodirima, a pogledom,

prekriću ravnicu i postaću.

Reka, koja ponire u dubine

napajajući korene života.

Upiću se u skrivene puteve,

onako rasuta u kapljicama

biću pokretač Tvojih čula.

Budiću ih ispisanim…

onako, kao pismo…

… dok čitaš, ostavlja trag,

blagi osmeh, od kog oči blistaju,

u iščekivanju sledećih…

nanizanih u kazivanju…

Biću vir u koji ćeš nestati,

a ja… Tebi, tok svoj ću prepustiti…

Ponovnim rađanjem biću Reka.

Na Tvojim grudima odmarati

u senci, tvojim dlanovim pokrivena. 

Vino

Zaustavljam dah,
puštam da leluja
trenutak
pre dodira osećam
pitki ukus usnama
budi čula kao zov
divljeg neobuzdanog
od gladi obnevidelog
žednog ljubavnika
venčanog sa Suncem
u soku krv svoju
prosipa niz padine
mojih bedara…
klizi niz kožu slast
podrhtava u groznici
nekih dalekih godina
zasejanih da budu dar
i počinak umornim
rukama…  

Dve reke

...sačuvaj me,-Vilo... - Radovan Nedović

  

...vilo 
zamišljena vilo
ti znas
da ja znam
šta je bilo
ali
kako bi bilo
kad bih glavu
na tvoje
zaboravio krilo
i 
tako bezglavo prošetao
ni sebi a ni drugome
ne bih smetao
sa glavom bih opet
kod tebe došao
i sklopljenim rukama u molitvu
otišao bih s tobom u sebi
Vilo
zadovoljan jer sam sve uradio
i svako dalje lutanje
ne bi se mjerilo
dužinom putanje
ili uzdasima neprihvaćenim
ali jednom na kraju shvaćenim
apsurdom nepostojanja sebe kod
onih dje i nije trebalo biti
...sačuvao bih sebe od širine pogleda
samorenog siročeta
samorenog spavača
i gutača
tudjih magli
u magline pretvorenih
...sačuvaj me Vilo...

Mira Jovanović-Konačno-Milan Višnjić

Mira Jovanović-Poenta-Milan Višnjić

Mira Jovanović-Reka-Branka Zeng

Mira Jovanović-Izazov-Branka Zeng

Mogla sam,

zaroniti, zatvoriti oči,

u društvu biti ista sa istim

utopiti se kameleonski

u boje koje ne poznajem

uviti sebe u laži i zavist

obojiti toplim neiskrenim

dodirom ruke po ramenu

i proći,

kao na testu izdržljivosti

hodati u nehodu putovati

sve tako u istom krugu

biti prva i poslednja

ona koja je mogla

a nije,

zaplivati htela u pravcu

koje je vrača tamo

gde pognute glave

strpljivo pogledom tlo

pretražuju u nadi

izgubljenog novčića

da će biti podignut visini

ona je pogled uputila

iz jednog razloga

htela sam,

biti vesnik buđenja

onako kao što ptice

upornom pesmom kiši

prkose i prkosna da sebi

budem prva i nikom

poslednja.

Milan Višnjić

Opet će jul - Marija Đurđa Elizabeta Ristić

Opet će jul, evo sutra. Opet slike koje mi se obnavljaju, druga je decenija pri kraju; tvoj odlazak iz doma koji nisam uspela da ti dovoljno zagrejem ljubavlju koju sam ti namenila žureći da stvorim ono materijalno, onako kako su mene učili - da ostavimo nešto deci osiguravajući im budućnost misleći da to činimo nameštajima, tepisima od vune, zavesama kao u italijanskim žurnalima....
Sećam se svakog jula tvog žutog ranca napunjenog komadima odeće, najpotrebnijih sitnica i mladošću koja je bila garant za nadu, verovanje, pozivnica za nov život u velegradu. Strepela sam samo hoće li ti biti udoban ležaj u iznajmljenoj sobi, hoće li i tamo posteljina mirisati posle pranja i da li će to biti miris koji će te podsećati...
Prvi dolazak za vikend i moja nastojanja da osetiš toplinu roditeljskog doma koji sam okitila sveže kupljenim gladiolama i kolačima koje voliš.
Sledećeg vikenda nisi došao. Znala sam da će se to češće dogadjati, da će se naši susreti prorediti, da nemaš vremena....Kad si počeo da telefonom govoriš o M., znala sam o čemu je reč i verovala ti da je ona divna osoba. 
Sve češće sam gledala tvoje djačke knjižice, pohvalnice i diplome sa takmičenja za koja nisam ni znala da su postojala,- ja nisam imala vremena zidajući kuću misleći da je zidam za tvoju budućnost. Pa svi oni pečati u izvidjačkoj knjižici kao dokaz za osvajanje neke kote na Velebitu, Suvoj planini, negde po vrletima Bosne....
Gledam jutros tvoju kćer dok spava. Pusti me nano, kaže, umorna sam i jedva sam čekala raspust da se naspavam, ti ne znaš šta je balet i kako je balerinama teško. Da, ja stvarno ne znam kako je balerinama, inače što bih plakala onomad u sred Narodnog pozorišta dok sam gledala svoju pahuljicu u "Krcu"....Ma, za sve je kriv Čajkovski, pomislim dok redjam breskve uzrele u mom voćnjaku i maline, crvene i izazovne.
Ostaće ona još koji dan pa ću da je ispratim sa rancem na ledjima i još dugo neću dirati posteljinu koja miriše na nju, na mladost koja liči na labodove koji " svoja kristalna jezera sanjaju....."

Ogledalo