Zamisli sliku

Plavo,

preliva se

tesne mu obale

more zapenilo

udara o stene

otkida se

kap u uglu oka

htela bi da se slije

u osmeh

grč usne beži

rađa dve rupice

na obrazima

simetrija

uzajamnosti

darivanja

tvojih

mojih

osećanja

putuju ka pučini.

Zanemela

Čudim se čudim,

nemam pameti za neke

u šareni papir umotane

reči

koje bi mogle svog izgovora

da se postide

svoj nerazum

oklop što obukoše

ili se to neznanjem

ogrnuše.

Možda reči nisu krive

one od misli nastaju

kao vetar od toplog

i hladnog što se rađa

krivac

postaje

udarni odbojnik

ne zna za štetu

koju nanosi

i još se čudi

ma, gde bi on

to jest ona

od te misli

što se ne premisli

pre reči izgovorene.

I tako

ostajem u čudu

zanemela.

Onako, iz inata

Razlivam boju na platnu

nijanse život beleži

bore na licu one kraj oka

u uglu usne drhtaj

i stisak ruke

pritiska

na grudi do bola

izvijena leđa pod teretom.

Nosi vetar ravnici

milovanja neposejanim

brazdama oranjem

obeležena ožiljkom

da se raspoznaje

od drugih je ostavljena.

Na putu

raspoznajem trag

koji se sliva

iz bezbroj reka

svetlosnih odsjaja

srebrnih mesečina

iz mraka.

Dugu bih da naslikam

tu gde je nema

da postoji iz dana u dan

koji ostaje u svesti

da traju boje

uprkos praznini.

Tišina u duši, kad nastane

Čovek, pogleda u dubinu.

Pokušaj samoupoznavanja,

najavi tiho, uplašen...

Zbunjen, razbacanim osećanjima.

Luta, u rečima nalazi oslonac.

Iz sebe dok stvara, u grču,

nalik bolu.

Preliva se na belinu, stranica

okićena dugo opstaje skrivena.

Odleži ona, tako do zrenja

hrabrosti da bude obelodanjena,

tajna koja se sluti.

Čovek uzdahne duboko,

drhtavim glasom stih izgovori.

Pesnik od sebe pusti reči,

ptice ka visinama, oslobodi.

Dajana Ilić - Volite sad, poslije će biti kasno

http://lolamagazin.com/2016/11/01/dajana-ilic-volite-sad-poslije-ce-biti-kasno/

 

Razgovor

Moje hoću, i moje mogu,

razgovaraju i dan planiraju.

Hoću: „Da odem do prodavnice?“

Mogu: „Ti hoćeš ali da li ja mogu?“

Hoću: „Da provedem ceo dan napolju?“

Mogu: „... he, he, samo ti maštaj, a kiša?“

Hoću: „Idem daleko od tebe, dosadan si.“

Mogu: „Idi biće mi lepše bez tebe, ja znam šta mogu.“

Hoću: „Sad ću da se smejem, kako ćeš bez mene znati šta možeš?“

Mogu, ćuti...

Hoću, nestrpljivo proviruje kroz prozor...

Mogu, polako podiže pogled...

Hoću, uz veliki napor pruža ruku,

Mogu, ustaje,

odlaze zajedno, u sobi ostaje tišina...

napokon, mogu da spavam.