Странице

четвртак, 12. јануар 2017.

Branka Zeng o поезији Милана Вишњића





 У песми, Понекад кажу: песник објашњава да не може против свог срца. Та осећања пренета речима у стих, привукла су пажњу многих читалаца, нарочито на интернету где сам се и ја први пут сусрела са поезијом Милана Вишњића.    
Реч, као поток планински. Бистра и питка, протиче, и као река тихо се таласа долином кријући у себи снагу. Пише Милан Вишњић о љубави, пише о животу, о хлебу.
Посматра људе око себе, насмејане, тужне, сањаре, и сам сања. Како би иначе песме настале, жеља да мења, да ствара, да наговести пролазност, и важност тренутка у коме постоји, присутна је у песмама. Оне као дневник чувају време у којем су написане. Као Утеха песник речима остварује сањање, о оном чега нема a постоји као жеља, и тако богатство своје множи да би могао њиме даровати оне који поштују реч. Реч која се памти, која траје. Лети малена птицо, каже песник, нудећи јој своју снагу да би истрајала на свом путу. Несебичност и радост давања чита се у стиховима Милaна Вишњића. Песма живота је песникова велика жеља, да је напише и,  Да свету дочарам твоју лепоту, И будем највећи песник макар у твом животу. Не жели он признање светско, највеће је њему признање оних који га окружују али ни тада заправо не мисли на себе. Речима осликати свакодневницу и своје окружење је дар који Милан Вишњић има. Драго ми је да имам прилику читати песме које пише, и надам се да ће након ове књиге убрзо уследити и следећа.

Бранка Зенг
у Пначеву 04. 11. 2013. год.


уторак, 13. децембар 2016.

Zamisli sliku





Plavo,
preliva se
tesne mu obale
more zapenilo
udara o stene
otkida se
kap u uglu oka
htela bi da se slije
u osmeh
grč usne beži
rađa dve rupice
na obrazima
simetrija
uzajamnosti
darivanja
tvojih
mojih
osećanja
putuju ka pučini.

недеља, 11. децембар 2016.

Zanemela





Čudim se čudim,
nemam pameti za neke
u šareni papir umotane
reči
koje bi mogle svog izgovora
da se postide
svoj nerazum
oklop što obukoše
ili se to neznanjem
ogrnuše.
Možda reči nisu krive
one od misli nastaju
kao vetar od toplog
i hladnog što se rađa
krivac
postaje
udarni odbojnik
ne zna za štetu
koju nanosi
i još se čudi
ma, gde bi on
to jest ona
od te misli
što se ne premisli
pre reči izgovorene.

I tako
ostajem u čudu
zanemela.

среда, 7. децембар 2016.

Onako, iz inata





Razlivam boju na platnu
nijanse život beleži
bore na licu one kraj oka
u uglu usne drhtaj
i stisak ruke
pritiska
na grudi do bola
izvijena leđa pod teretom.

Nosi vetar ravnici
milovanja neposejanim
brazdama oranjem
obeležena ožiljkom
da se raspoznaje
od drugih je ostavljena.

Na putu
raspoznajem trag
koji se sliva
iz bezbroj reka
svetlosnih odsjaja
srebrnih mesečina
iz mraka.

Dugu bih da naslikam
tu gde je nema
da postoji iz dana u dan
koji ostaje u svesti
da traju boje
uprkos praznini.

понедељак, 21. новембар 2016.

Tišina u duši, kad nastane



Čovek, pogleda u dubinu.
Pokušaj samoupoznavanja,
najavi tiho, uplašen...
Zbunjen, razbacanim osećanjima.
Luta, u rečima nalazi oslonac.
Iz sebe dok stvara, u grču,
nalik bolu.
Preliva se na belinu, stranica
okićena dugo opstaje skrivena.
Odleži ona, tako do zrenja
hrabrosti da bude obelodanjena,
tajna koja se sluti.
Čovek uzdahne duboko,
drhtavim glasom stih izgovori.
Pesnik od sebe pusti reči,
ptice ka visinama, oslobodi.