Ja (posle dvadeset godina)

Prošlo je dvadeset godina,

napisah Vraćena, jesam li?

U putu, nezaustavljena,

od reći gradim zaklon.

Od sebe Vraćena živim,

u stihu ili se stihom hranim.

Otkrivam smisao dana,

većernjom pesmom.

Reći od mene odbegle,

nižu se u beskrajuju.

Ja, pogled odmaram,

zamišljene daljine osvajam.

Imam li snage i vremena,

zapis da dovršim.

Imam li dovoljno slova,

misao da zapišem.

Dvadeset niski bisernih,

rasutih u prostoru.

Dvadeset trenutaka,

proletelih, nisu nestali.

Traju i svaki je kao priča,

uspavanka za san.

Ja, uzimam nit, i novu

počinjem da nižem.

Od Vraćene mene stvaram,

u stihu, u pesmi, od reći.

U senci grada

Naslonim se, korak da odmorim

misli protutnje ulicom, kaldrma

kao nekad i dubok kišni jarak,

obrastao travom, gakanjem gusaka,

belog uskovitlanog paperja, krila,

zamah u pokušaju poletanja.

Pokretne slike pratim, unazad

listam stranice, strip, crni se tuš

prosuo, razlio u senke, prepoznajem

likove, mladost ka reci što žuri

i život gledam kako se topi,

sladoled na točenje ispred pozorišta.

Ista sam, ali nisam ona, ona prošla,

ni ona posle mene, ona sam samo

u ovom trenu, u ovoj seni, rođena iz grada

potekla kao reka, dajem i uzimam, uzajamno

delimo sve on i ja postojimo sad i trajaće

posle mene, grad!  

Kad odem

Onako kad odem, daleko,

pogled mi odluta, tražim ga,

u lišću opalom sa grane,

pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,

pod krilom uznemirene ptice,

u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom

vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,

moj, slobodan od mene, nesputan,

svojom voljom se vrati, kao bumerang

nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,

u zagrljaju pogleda i lutali bi,

trubaduri sa lautom pod prozorom

u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,

kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,

i pogled prigrlim kad se vrati, topao,

od Sunca u jesenjem zalasku.

Imam li pravo

Koliko ima mene u vremenu

koje je prošlo, koliko će biti

u onom koje imam, ili,

koje ću imati?

U prošlom, ostali su tragovi

ćuvam ih i gradim ovo, zapravo

tren koji imam, a on, beži,

klizi sa dlana.

Koliko mene ima u uspomenama,

onih koje u mojim mislima čuvam,

kao sjaj, da daju smisao svakom danu,

u kome živim.

Imam li pravo da postavim pitanje,

ili tek sumnju da izrazim...

Imam li pravo da ne pitam,

znam, vreme, ono je odgovor.

Tuga

Pritiska ravnicu, na grudi polegla,

razgolitila crnicu pustahija od vetra.

Odnosi, prebira, rodnu raznosi

u reku bi sve da spere, da vrati.

Posečena stabla, poslednji bedem

pred osionim, razularenim osvajačem.

Upija se ona u oblake, kišnih kapi žedna

ni nebo nema oslonac, na ravni ništa.

Tuga, pod kapom naborano čelo paorsko,

pognuta pleća pod teretom svoda.

Odupire se, brani, i ne da volji da posustane

korak u oranici kao da pleše, lagan je.

Prosipa zamahom seme i stavlja masku,

širokih rukava da brani seme budućeg roda.