Prazni dlanovi

Imam ovo neviđeno u meni

nepresušne kapljice poteruše

nemirne u stalnom pokretu

potiru nesklad i grade, grade,

novo iz ništavila otimaju

buđenje u novom danu

sa novom nadom druguju.

Imam hiljadu sunca u pogledu

osmehu i rečima poklonjenim

darovima obasipana nepovratnim

tragom ostavljenim uspomenama

ogrnem se u hladnom danu

obraz naslonim na okno

a pogled sakrijem trepavicama.

Imam ovo sada pomalo umorno

traje i prolazi ili to ja nestajem

dok vreme stoji postojano neumitno

obeleženo jednim postojanjem

iz korena nepokretnog rasejano

seme klicu nove misli stvara

za sutra za novo buđenje u stihu.

Ja protiv vetra

Obeležim svaku stranicu, znakom,

da prepoznam kada se vratim.

Kao pečat svog postojanja, na mestu

gde zastanem dah da osnažim.

I čitam uvek ista slova, u novom

redosledu imaju novi smisao.

Odstojanje vremensko daje sliku,

zaboravom ogrnuta platnom sivila.

Izgleda nepoznata mi likom, ali znam,

viđena jeste, doživljena u drugom osećanju.

Nisam ja nova, nisam ni ona od pre,

ona sam što sam od roditelja ponela.

Genetski naramak na ramenima pognutim,

dar kao teret postoji da ne posustanem.

U beloj pustinji pod plavetnim nebom,

svetlucavi odsjaj, titraj blistavih perli,

priziva, i ruke, odbacuju nepotrebno.

Lagano, bezlično, neiskreno, s osmehom,

mogu podneti sve što ponesoh i ono,

ono što mi nalik je poklonu dato.

Zato, obeležim belinu zapisom,

za sebe, za vreme, za povratak.

Jedna zimska

Prozorsko okno

platno slikara

belina izazova

između

svetla i mraka

siva

sredina smiraja

uzburkanih talasa

pod ledom tišina

narušena

izaziva pucanje

kamen

namerno bačena

reč razbija sklad

mrzlih rezbarija

toplinom daha.

Oblik

Sve su reke utoke

dalekih okeana

oblaka belih

crnih uragana.

Sve ruke teže

ka ruci nečijoj

ramenu nekom

toplom dlanu.

Oko bi svako

pogledati htelo

mio lik

na usnama osmeh.

Život od plača

do smeha ide

taj krug neminovni

nema kraja.

Privid smo trena

postojanja svog

k'o kap vode

menjamo oblik.

Utoke jesmo

mislima nekom

u našim jesu drugi

kad jesmo i nismo više.

Ispušteno vreme

Zašto su želje od zbilje veće,

zahtevi od snage i vremena?

Misli od ostvarenja, brže

se isplanira i san odsanja.

Trenutak zamisli, vreme proguta

reč koja uglavnom okasni.

Iskustvo s godinama u pokušaju

da prevaziđe, guta okasnela kajanja.

Opustele ulice, poznatih lica

sve manje, u prolazu se zastaje

za odpozdrav, da li ja ovo grad

porekla ili tek stanica na putu?

Okrenem stranicu, davno ispisanu

čitam kao prvi put, svaka je reč

nova i stara rana nezarasla,

otvara vrata bolu, iza osmeha skrivenom.

Novo pitanje, zapravo, staro

kao život jednog imena osvaja

prostor u vremenu svih postojanih,

reči koje su ostale u zakletvi,

ne prećuti i misao prvu izgovori.