I opet grad

Lako ću beskrajnu nit

spetljanu liniju života

razmrsiti u danu pratim

trag nasleđa svojih

predaka poruke pisane

tek razumeti treba smisao

svoj u ovom trenutku

kad noć osvaja svaki kutak.

Pažljivo nizati znamenje

red po red na polici složiti

uspomene i pročitati rukopis

na poleđini razglednice

poštanska markica pečat

datum i godina pre svega

zapravo mene nepostojim

u vremenu pisanja slova

plutaju na površini mrlje.

Raspetljano u klupko

namotam pažljivo da ne pokidam

vezu koja postoji duboko

u venama je poruka da traje

kroz život onih koji će biti

kao svetlo iz koga sve nastaje

ta kap rađanja kad dotakne tlo

daruje plodonosno i novo

poglavlje počinje da živi.

Ja (posle dvadeset godina)

Prošlo je dvadeset godina,

napisah Vraćena, jesam li?

U putu, nezaustavljena,

od reći gradim zaklon.

Od sebe Vraćena živim,

u stihu ili se stihom hranim.

Otkrivam smisao dana,

većernjom pesmom.

Reći od mene odbegle,

nižu se u beskrajuju.

Ja, pogled odmaram,

zamišljene daljine osvajam.

Imam li snage i vremena,

zapis da dovršim.

Imam li dovoljno slova,

misao da zapišem.

Dvadeset niski bisernih,

rasutih u prostoru.

Dvadeset trenutaka,

proletelih, nisu nestali.

Traju i svaki je kao priča,

uspavanka za san.

Ja, uzimam nit, i novu

počinjem da nižem.

Od Vraćene mene stvaram,

u stihu, u pesmi, od reći.

U senci grada

Naslonim se, korak da odmorim

misli protutnje ulicom, kaldrma

kao nekad i dubok kišni jarak,

obrastao travom, gakanjem gusaka,

belog uskovitlanog paperja, krila,

zamah u pokušaju poletanja.

Pokretne slike pratim, unazad

listam stranice, strip, crni se tuš

prosuo, razlio u senke, prepoznajem

likove, mladost ka reci što žuri

i život gledam kako se topi,

sladoled na točenje ispred pozorišta.

Ista sam, ali nisam ona, ona prošla,

ni ona posle mene, ona sam samo

u ovom trenu, u ovoj seni, rođena iz grada

potekla kao reka, dajem i uzimam, uzajamno

delimo sve on i ja postojimo sad i trajaće

posle mene, grad!  

Kad odem

Onako kad odem, daleko,

pogled mi odluta, tražim ga,

u lišću opalom sa grane,

pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,

pod krilom uznemirene ptice,

u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom

vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,

moj, slobodan od mene, nesputan,

svojom voljom se vrati, kao bumerang

nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,

u zagrljaju pogleda i lutali bi,

trubaduri sa lautom pod prozorom

u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,

kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,

i pogled prigrlim kad se vrati, topao,

od Sunca u jesenjem zalasku.

Imam li pravo

Koliko ima mene u vremenu

koje je prošlo, koliko će biti

u onom koje imam, ili,

koje ću imati?

U prošlom, ostali su tragovi

ćuvam ih i gradim ovo, zapravo

tren koji imam, a on, beži,

klizi sa dlana.

Koliko mene ima u uspomenama,

onih koje u mojim mislima čuvam,

kao sjaj, da daju smisao svakom danu,

u kome živim.

Imam li pravo da postavim pitanje,

ili tek sumnju da izrazim...

Imam li pravo da ne pitam,

znam, vreme, ono je odgovor.