Jesen ovogodišnja

Jesen je nešto pobrljavila,

iskočila iz koloseka, sunovratila se

proleću u zagrljaj, zalud je košava

k' pameti priziva, šumom suvog lišća,

kovitlac prašine iscrtava tragove,

one njene šarene jarke, tek da bojom

potvrdu da, svog vremena i trajanja.

Igra se kratkim rukavima, lepršavim suknjama,

podsmehuje se šalu i kapi, jakni pod rukom,

zalud jutrom ponesenom.

Jesen je sebi suprotnost postala,

zimu će kao da prevari, nada se, nada,

dama u šarenim haljinama.

Dan za danom

Odlazi dan...

dani se u prošlost sele

bez povratka, nisu kao lastavice

ovog leta, beše ih više nego lane

cvkutale i preletale za mušicama.

Odlazi dan...

još jedan u nizu, zapravo,

dva paralerna, isprepletena,

oni koji se pamte i osmeh bude na licu

ili oni koji tugom namrače čelo izboraju.

Odlazi dan...

možda to ja ne vidim...

odlazi moja misao, daleko ispred mene

zastane i čeka, sve sporiji korak

ka njoj me vodi.

Odlazi dan...

odlazim za njim, nepovrat mami

ka sećanjima u kutiji, pisana davno

svedok su postojanja dana, postoji,

postojao je, dan tek izbrojim.

Odlazi...

godina za godinom,

umorim se od broja, uspomena,

davanja i primanja, naslonim glavu

da odmorim, da stignem, misao, da zapišem.

Sunce u zrnu ljubavi

Tišina u sobi

miris toplote

u ruci čaša

crveno iskričavo

oplelo venac mekurića

prozračno kao jutro

davno

putujem ka prošlosti

ispijam blago opor gutljaj

sećanja naviru rekom

talasi nekom donose

nekom odnose

a mi

bili smo deo te prolaznosti

jesen nam purpurom obraze zarumenela

od pogleda kriomice i osmeha

dodira ruke usplamtala mladosti bujica

razlivena

ponela nas je želja

veselju berača rujnih grozdova

tom daru od Sunca i znoja paorskog

dali smo sebe dobivši na dar godine

ljubavi

razmevanja

snagu u uzajamnom poštovanju

zagrljeni pretočili smo se

u jednu misao postojanja

dok traje i jedno od nas

a posle

ostaju kapljice iz zrna koje se ispijaju

i uspomena.

Koren

 

Grad, korena sraslog za kaldrmu

kamen rukom putara položen

gladak od koraka koji su ga gazili

rušili, iznova zidali, menjali

novi mentalitet nametnuli

bolji ili ne, vreme će otkriti

u zvuku zvona koje u ponoć odjekuje

brojim odkucaje bila

podrhtava žila kucavica

iz tame nepoznate ulice

glasa kojeg nema

onog poznatog da umiri

kao rukom da pomiluje

otera senke koje su se nadkrile

nad trotoarom nekog novog

nepoznatog egzotičnog drveta

umesto duda i guščjeg gakanja

krik pauna se čuje.

Grad, mog korena gubim

oslonac u banatskoj prašini

nestaloj pod asfaltom ispucalim

pod suncem panonskim

i more je presušilo

uporno gori ravnicom

venama reke put svoj usecaju

bore se,

planinski izvori i grad na obali

imenom traje uprkos promenama

on živi...

Od kojih sam?

Od onih sam

znanih po osmehu

vedrom pogledu

glasa tihog

reći odmerene.

Od onih sam

koji istinu govore

trpe prigovore

strpljenje imaju vreme

čekaju i opraštaju.

Od onih sam

mirnih u nevremenu

nemirnih u nadanju

sebi snagu daju

okrenutih svetlosti.

Od onih sam

iz ponora uzdignutih

od smrti otetih

rođenih trpeljivim

upornim i živim.

Od onih sam...

Mada, ima tu još po nešto

za sve one koji misle

„...ne pamti on/a...“

Naprotiv, pamti

oprosti i ne ponavlja

istu grešku.

Od tih, jakih,

temeljitih, ja sam.

I neka sam!