Oblik

Sve su reke utoke

dalekih okeana

oblaka belih

crnih uragana.

Sve ruke teže

ka ruci nečijoj

ramenu nekom

toplom dlanu.

Oko bi svako

pogledati htelo

mio lik

na usnama osmeh.

Život od plača

do smeha ide

taj krug neminovni

nema kraja.

Privid smo trena

postojanja svog

k'o kap vode

menjamo oblik.

Utoke jesmo

mislima nekom

u našim jesu drugi

kad jesmo i nismo više.

Ispušteno vreme

Zašto su želje od zbilje veće,

zahtevi od snage i vremena?

Misli od ostvarenja, brže

se isplanira i san odsanja.

Trenutak zamisli, vreme proguta

reč koja uglavnom okasni.

Iskustvo s godinama u pokušaju

da prevaziđe, guta okasnela kajanja.

Opustele ulice, poznatih lica

sve manje, u prolazu se zastaje

za odpozdrav, da li ja ovo grad

porekla ili tek stanica na putu?

Okrenem stranicu, davno ispisanu

čitam kao prvi put, svaka je reč

nova i stara rana nezarasla,

otvara vrata bolu, iza osmeha skrivenom.

Novo pitanje, zapravo, staro

kao život jednog imena osvaja

prostor u vremenu svih postojanih,

reči koje su ostale u zakletvi,

ne prećuti i misao prvu izgovori.

Stih

Slova stvaraju, reči

složena u stih, grade

strofu, i pesmu

od pesnika dar.

Kome?

Prvo sebi,

zatim, tebi

dok čitaš.

Zašto?

Taj poklon,

tako slobodno puštaš,

da luta svetom?

Eh, zašto?

Pesma je ptica,

krila ima da leti.

A pesnik? Maštu!

Ima i želju,

snagu nepobedivu,

dok piše, svetlost

njegovu dušu obasjava.

Eto, razlog je jednostavan.

Napisana pesma,

pesnikova je, samo

dok nije napisana.

Da li sam sanjala?

Lavež pasa razbija noćnu tišinu.

Uplašeni, lancima vezani, samo su glasnici.

Pozivaju i optužuju gospodare, razvezali bi se.

Odbranili bi ruku koja ih hrani, ponekad i pomiluje.

U urliku udruženi, nadaju se probudiće ukućane.

Ni svetlo na prozoru da se pojavi, urlik je cviljenje.

Nemoćni, podvijenih repova, dahću pred nasilnikom.

Jutro na snežnoj belini crvene tragove otkriva.

Tiho je, hoće li videti gospodare, nemoć jednih je moć drugih.

Mirno promiče dan, u tuzi dug je, tek radosti kao da proleti neprimetan.

Noć, brza i tamna zaklonila je prividom nevolju proteklu, tešku.

Okovani su nemoćni čuvari naših snova.

Pesma je

Nova stranica za slova,

za reći, za misao novu

razvejavam, kao vetar

pahulje kojih nema.

Ona nije bela, poput snega,

nije ni kao mleko što hrani,

al' jeste nalik rascvetalom

cvetu maslačka, lakokrila.

Lepršava, poletuša, u visine

zaljubljena, putuje samonikla

iz ništavila, u plavetnilo

ogrnuta, bestidna, osvaja.

Ona je moja slobodna,

nezaustavljiva pohotnica,

novih zapisa večno žedna,

opijena stihom mislenim.

Zagonetka predaje se

rešenju, nije statična,

promenljiva je naspram

vremena, i trenutka koji živi.