Možda

Rasipam vreme u nevreme

puštam da se rasprše reči

zaostaju spore, ujedaju,

razdiru misao o nepovratu

svom snagom podižem zid

zaustavljanja ili odbijanja

bez odjeka da utihnu.

Možda, ovde i sad beležim

ostatke svojih zamisli

ostrvo, okean, morsku pustoš

hridi, talase zapenušale, besne

hurije u odbrani ili napadu

nepoznatih zamaha ruke

u želji za spas iz osamljenosti.

Osvajam sebi pravo postojanja

tragova koji ostaju posle

svega uzimam komadić sebično

prisvajam to parće neba

da hranim smisao pogleda

kad podignem glavu da mogu

umor odmoriti, da mogu...

Zakletva

Ako ja skinem slike

i sve njih u reč pretvorim

kao ptice da lepršaju

u sveže jutro

ogrnem osmehe zabeležene

klikom fotoaparata

i vratim vreme odbeglo

iz ruke ispustiću naramak

pritiska od snage neizgovora

svih onih koji postoje

u uglovima nevidela

dnevne svetlosti.

Ako ispružim ruke

i svoje dlanove predam

pogledu gatare

izboranog vremešnog lika

iz priče starina upamti

poruku koju nosiš

u tamnom oku videčeš

sebe iz kletve otmi

i postani misao

u nečijem vremenu

zauzmi poziciju

vrednu odbrane.

Ako sam ja

iz reke izronila

odbačena sa grudi

rođene ulice

nevidela kunem se

svanućem dana neću

izgovoriti tajnu

od koje gradim

ovaj trenutak

ostavljam umesto

slike reč

i ovaj stih.

Zaboravim, pamtim, zaboravim...

Sakupljam trenutka prosutih dana

u reku prosipam svoje i tuđe reći

iz ljutnje razbijene u tugu pretočene

nepovratne suze i gnev da izbrišem.

Prebiram kao zrnevlje da pripremam

jelo koje će hrana gladnim biti i nemam

vremena da pogled odmorim u oku

iskricu osmeha čuvam da reč začinim.

Sa dlana pružam onih nekoliko zrna

svetlosti u danima koja snagu daje

dalje dok idem da mogu videti

put bez spoticanja, može li biti?

Zagonetka u jutru odgonetka u većeri

u noći rosnoj pesma slavuja budi uvek

s novom nadom se javlja i želja ostaje

do ispunjenja i krug se nastavlja...

16. 04. 2018.

Jauk vetra u krošnji jabuke

otkida latice bele lepršave

cvetove nezametnute plodove

ostavlja prazne peteljke.

Košava od Jorgovana plavim

se zakitila u rever cvet zadenula

prkosi mirisi usahli bez sunca

ni pćela zuj huk vetra da razgoni.

Podne odlazi oblacima modrim

okrećem leđa pod teretom sumornog

dana umornim korakom idem

put prepoznajem u pravcu zalaska...

Prazni dlanovi

Imam ovo neviđeno u meni

nepresušne kapljice poteruše

nemirne u stalnom pokretu

potiru nesklad i grade, grade,

novo iz ništavila otimaju

buđenje u novom danu

sa novom nadom druguju.

Imam hiljadu sunca u pogledu

osmehu i rečima poklonjenim

darovima obasipana nepovratnim

tragom ostavljenim uspomenama

ogrnem se u hladnom danu

obraz naslonim na okno

a pogled sakrijem trepavicama.

Imam ovo sada pomalo umorno

traje i prolazi ili to ja nestajem

dok vreme stoji postojano neumitno

obeleženo jednim postojanjem

iz korena nepokretnog rasejano

seme klicu nove misli stvara

za sutra za novo buđenje u stihu.